Kao što je važilo za Jugoslaviju u 20. veku, isti slučaj je sa Španijom u ove 22 godine 21. veka.
Košarkaška reprezentacija Španije plasirala se u šesto finale Evrobasketa u 21. veku – što je apsolutni rekord u pomenutom periodu. Da približimo, u ovom milenijumu odigrano je deset šampionata Evrope (računajući i ovaj).
Da još više približimo, “Crvena furija“ osvojila je devet medalja (računajući minimum srebro u nedelju) od 2001. godine.
Samo na jednom turniru u 21. veku nisu osvojili medalju, i to je bilo 2005. kada su u Beogradu izgubili u utakmici za treće mesto od Francuske.
Hronologija izgleda ovako:
- 2001, 2013, 2017, (2022?): Bronza;
- 2003, 2007, (2022?): Srebro;
- 2009, 2011, 2015: Zlato.
Zlatna generacija Španije dominirala je evropskom, ali i svetskom košarkom, pošto su zlata osvajali 2006. i 2019. godine. “Dominirala” jer je većina u penziji ili u veteranskim godinama, pojedini su i povređeni, te je samo Rudi Fernandes o stare garde u ovogodišnjem timu.Neverovatan niz nastavljen je i 2022. godine, s tim što je situacija potpuno drugačija.
Pre početka Šampionata niko nije smeo da otpiše Španiju, ali svi su sa dozom rezerve pričali o njihovom potencijalnom plasmanu, pošto je sastav, u poređenju na neka prethodna takmičenja, miljama daleko po kvalitetu.
Međutim, stari lisac Serđo Skariolo i njegovi pomoćnici radili su u tišini i prihvatili su ulogu, ne autsajdera, ali ekipe “kojoj je plafon četvrtfinale“, kako su analitičari pričali.
U grupnoj fazi doživeli su poraz od Belgije, što nije bila velika senzacija jer sastav ekipe čine Đoel Para, Ćabi Lopez-Arostegi, Dario Brisuela, Alberto Dijas, Haime Pradilja… Većinom solidni Evrokup košarkaši.
Ali, kao što nije bilo iznenađenje što su izgubili od Belgije, tako nije ni pobeda protiv Litvanije u osmini finala.
Jednostavno, Špance ne smete otpisati u ma kakvom sastavu bili. Kada imate na klupi maga kao što je Skariolo, koji je doneo većinu pomenutih medalja “Crvenoj furiji“, onda znate da će on izvući iz ekipe poslednji atom snage.
I to je učinio – najviše odličnim prilagođavanjem u utakmicama, menjanjem odbrana iz “čovek na čoveka“ u razne verzija zona, što 2-3, 3-2, kombinovane…
Pored toga, ulio je samopouzdanje igračima poput Alberta Dijasa koji se na ovom turniru pretvorio u Aleksa Karuza, zatim Usmanu Garubi koji je u polufinalu šutnuo jednom na koš, a imao je indeks korisnosti 17.
Četiri poena, pet skokova, sedam asistencija, dve blokade… Da mu pozaviti Drejmond Grin.
“Kada si naučio ovako da dodaješ“, zafrkavao se Huanćo Ernangomes sa Garubom u “miks zoni“ posle utakmice.
Braća Ernangomes po navici igraju dobro za reprezentaciju, o uticaju Rudija Fernandesa je suvišno pričati, a šta tek reći o naturalizovanom Lorenzu Braunu.
Priča o Braunu je za poseban tekst, o tome kako je Amerikanac Špancima doneo medalju, te to zaslužuje veću analizu, ali ukratko – bio je najbolji na terenu u najvažnijim utakmicama. Cilj opravdava sredstvo, je l’ da?
Lorenzo Braun i Španija pravi su primer toga. Neverovatnom partijom u produžetku, Amerikanac im je doneo pobedu protiv Litvanije, a slično je uradio i protiv Nemačke ubacivši 29 poena uz šest asistencija.
b92
