Smrdibube su ponovo krenule u ofanzivu. Ima ih svuda. Uvlače nam se kroz prozore, kriju se u veš koji sušimo napolju, pa ih nalazimo u džepovima pantalona i rukavima košulja, čarapama.
A noću toliko zuje da bukvalno ne možemo da spavamo. Najviše ih ima u u delovima grada koja su u blizini većih parkova i šuma kao i u drugim delovima grada sa puno zelenila, pa ako imate tu sreću da živite baš tamo, onda znate o čemu pričamo.
Dr Ivan Aleksić, biolog iz Zavoda za biocide i medicinsku ekologiju, kaže da su one bezopasne za ljude, ali da ih mnogi smatraju nepoželjnim zbog specifičnog mirisa koji ispuštaju kada su uznemirene, a po kome i nose naziv.
Ovaj miris je svojevrsna „hemijska“ odbrana od predatora kojima smrdibube stavljaju do znanja da su neukusne. Smrdljiva supstanca se ispušta iz žlezda smeštenih u grudnom delu insekta. Miris je sličan mirusu korijandera, a da li je nekom od nas taj miris prijatan ili ne, genetski je uslovljeno. Kod nekih vrsta smrdibuba, izlučena supstanca sadrži jedinjenja cijanida koja daju miris užeglog badema.
Zovu ih još i smrdljive stenice, kupinove stenice, smrdljivi martin… Nema nikakvih preventivnih mera protiv ovih insekata, osim mehaničkih mera zaštite. Ipak, navodi dr Aleksić, mogu da budu opasne po kućne ljubimce.
– Ne postoje ozbiljni, dugoročni zdravstveni efekti ako neki od kućnih ljubimaca proguta ili sažvaće smrdibubu. Ipak, smrdibube nisu otrovne, ali smrdljivi sekret iz njihovih žlezda može iritirati gastrointestinalni trakt pasa i mačaka. Ova iritacija može dovesti do izazivanja povraćanja ili prekomerne salivacije kod pasa i mačaka. Ostale iritacije koje se mogu javiti zbog sekreta smrdibuba su iritacija usana, desni, jezika i unutrašnjosti obraza kod pasa i mačaka – kaže dr Aleksić.
Dr Aleksić kaže da postoji dve vrste srmdibuba – smeđe i zelene.
Smeđa mramorna stenica, poznata i kao mramorna smrdibuba, potiče iz Azije, gde nastanjuje područje Kine, Japana, Koreje i Tajvana. Na području Evrope je prvi put zvanično registrovana 2007. godine u Švajcarskoj, iako postoje podaci da je u ovoj zemlji bila prisutna već 2004. godine. Od tog perioda se veoma uspešno nastanila i na području Nemačke, Italije, Francuske i Mađarske. Zbog svog širenja na druge kontinente, uspešnog prilagođavanja i šteta koje čini voćarskim, povrtarskim i drugim biljnim kulturama proglašena je za invazivnu vrstu. U Srbiji za sada ima ograničeno rasprostranjenje, ali se očekuje da će ih u narednim godinama biti sve više.
Zelena smrdibuba ima telo svetlo zelene boje koja u jesen, pred hibernaciju, prelazi u tamno zelenu ili bakarno smeđu. Odrasle jedinke prezimljuju u kućama i na skrivenim mestima, a aktiviraju se na proleće, u maju. Hrane se različitim vrstama listopadnog drveća.
Pošto ove smrdibube ne predstavljaju zdravstveni rizik po stanovištvo, Zavod za biocide i medicinsku ekologiju ne planira njihovo organizovano suzbijanje i uništavanje.
