Evropska unija kritikuje Bosni u Hercegovinu i situaciju u kojoj se nalaze migranti i izbeglice ocenjuje kao neprihvatljivu.
To je čisto licemerje, smatra reporterka DW Marina Štraus.
To više nije zvučalo samo kao pretnja: način na koji se Bosna i Hercegovina odnosi prema migrantima i izbeglicama mogao bi da ima negativne posledice po tu zemlju u njenim naporima da jednog dana postane članica Evropske unije, rekao je portparol Evropske komisije pre nekoliko dana
On je pritom aludirao na slike koje su se, nešto pre Božića, mogle videti na vestima širom EU: zapaljeni šatori, muškarci u plastičnim papučama ogrnuti ćebadima koji stoje u snegu, provizorni kampovi koje su sami izgradili usred šume. Tek kada je izbeglički kamp Lipa, koji se nalazi odmah pored hrvatske granice, prvo evakuisan, a onda i spaljen, ponovo je izašlo na videlo ono što je tamo godinama ključalo.
Od kada su države EU, recimo Mađarska, postavile žičane ograde na svojim granicama, migranti i izbeglice traže nove rute. Mnogi pokušavaju da preko Bosne i Hercegovine stignu do Evropske unije.
Bez zajedničke azilantske politike
Evropska unija ima pravo kada kritikuje tu balkansku državu zbog njenog disfunkcionalnog političkog sistema. Isto to čine i lokalne vlasti Unsko-sanskog kantona, u kojem se nalazi kamp Lipa, kada govore da ih je vlada u Sarajevu ostavila da se sami nose s migrantskim pitanjem.
Ako pitate odgovorne u EU u kojoj meri bi Unija morala da preuzme odgovornost, onda odgovori zvuče poput pomenute izjave portparola: Nije EU ta koja gura migrante Bosni i Hercegovini. I ovako: Da, pomaže se, stavlja se novac na raspolaganje.
Prema Evropskoj komisiji, od 2018. se u Bosnu i Hercegovinu slilo 88 miliona evra, kako bi se na licu mesta rešavala situacija. Pa ipak je licemerno kada Evropska komisija i države-članice upiru prstom u Bosnu i Hercegovinu, jer one same već godinama ne uspevaju da se dogovore o zajedničkoj azilantskoj i migracionoj politici. Na nekim mestima u EU nije ništa bolje nego u kampu Lipa. Na primer na grčkom ostrvu u Kara Tepi, novom kampu na Lezbosu.
Tolerisano nasilje na spoljnim granicama
Jedan jedini aspekt u migracionoj politici u kojem su države EU jedinstvene jeste: spoljne granice Unije moraju da se zaštite, kako bi što je moguće manje migranata i izbeglica ušlo na teritoriju EU.
A kako bi se taj cilj što je bolje moguće i postigao, neke države posežu za ilegalnim merama, poput pušbekova – ilegalnog proterivanja. To je brutalno i ponižavajuće. Reč je na primer o Grčkoj, kako je pokazalo i jedno istraživanje DW. A i Hrvatskoj. To da mnoge migrante hrvatska granična policija nasilno vraća nazad, potkrada i otima im odeću, ne potvrđuju samo oni sami, već i lokalne vlasti i nevladine organizacije.
Istina je takođe da mnogi mladi muškarci u kampu Lipa verovatno nemaju pravo na azil u Evropskoj uniji. Ako s njima razgovarate, saznaćete da dolaze jer žele da pobegnu od beznadežne ekonomske situacije u njihovim domovinama i zato što se nadaju da u EU imaju više šansi za bolji život.
Povratak nije opcija
Mnogi od njih već su pokušali da predaju zahtev za azil u EU, ali su odbijeni i žele da probaju još jedanput. Jer, povratak, pogotovu ako niste uspeli, često za njih nije opcija.
Uprkos tome, licemerno je kada se EU predstavlja kao (jedina) zaštitnica ljudskih prava i istovremeno toleriše da se ljude nasiljem na spoljnim granicama odvraćaju od toga da predaju zahtev za azil u nekoj od zemalja EU – a to je pravo koje ima svako ko dođe na granicu.
Isto tako je licemerno da se Bosni i Hercegovini prebacuje celokupna odgovornost i uvek iznova ukazuje na debele novčanike EU koji će na licu mesta da reše probleme. Ljudi u Lipi ne žele da ostanu u Bosni i Hercegovini. Oni žele u EU. A mnogi će po ko zna koji put da pokušaju, ma šta im pretilo – nasilje na ruti ili nova proterivanja.
Evropska unija im duguje barem jedno: azilantsku i migracionu politiku koja će biti vredna tog imena. A ne da se oslanja na premlaćivanje mladih muškaraca na granicama, kako bi se drugi u njihovim domovinama odvratili od istog tog puta.
b92
