Kupovina novog borbenog aviona veliki je dan za svako ratno vazduhoplovstvo na svetu, pa bi tako trebalo da bude i za hrvatsko ratno vazduhoplovstvo. Prošle godine je potpisan ugovor sa Daso Avijejšn za kupovinu 12 polovnih Rafal F3-R. Međutim, već mesecima postoji zavet ćutanja.
Umesto da koriste nove borbene avione u godini filmskog mega hita “Top Gun – Maverick” za popularizaciju pilotskog poziva i rebrendiranje živog tehnološkog dinosaurusa zvanog HRZ, oni u Ministarstvu odbrane RH odlučili su se za severnokorejski model PR-a: proglasiti sve vojnom tajnom, novinarske upite smatrajte političkim napadom i ideološkom provokacijom, mediji su neprijatelj, ko zna čije su ruke ispružene,… Nije iznenađujuće, jer i pored svojevremenog obećanja, šire, a posebno stručna javnost nije dobila zvanično objašnjenje Ministarstva odbrane zašto je, na primer, propala akvizicija sa izraelskim Barakom.
Zapanjujuće sličan obrazac ponašanja se ponavlja i danas. Još ne znamo ni elementarne stvari o 1,2 milijarde evra dogovorenoj transakciji sa Francuzima. Recimo, zašto je kupljena dvomotorna supersonična letelica koja ima borbeni radijus veći od hiljadu kilometara bez dopune goriva u vazduhu? Ako kompasom napravite pun krug na karti Hrvatske, jasno je vidljivo da se čitav naš vazdušni prostor uklapa u radijus od 270 kilometara. Nema pojašnjenja o pitanju da li postoji procena postotka dostupnosti Rafala u tehnološkom okruženju HRZ-a?
Hrvati imaju više od 40 godina iskustva u upravljanju Migovima, a današnja raspoloživost eskadrile MiG-21 je ispod 50 odsto. Ministarstvo odbrane zvanično ne daje nikakve informacije, a mnoge stvari zanimaju sve one koji prate avijaciju, na primer: koja verzija Rafala dolazi, kako je Daso Avjejšn osmislila program prekvalifikacije hrvatskih pilota i zemaljskog osoblja , kako je Dasoova šema obuke prilagođena Hrvatima uporediva sa obukom NATO-a, u kojoj francuskoj bazi počinje prekvalifikacija, koje godine HRZ treba da ima prvi Rafal sa početnim operativnim sposobnostima, koje godine je potpuno operativan, koja je cena sata leta Rafala, od koje godine HRZ može samostalno upravljati Rafalom bez podrške francuskih instruktora,… O svemu javnost apsolutno nije upoznata sa bitnim klauzulama ugovora.
Malo je verovatno da će HRZ imati Rafale u identičnom standardu domaćeg F3-R kao što se koriste u francuskoj Armee de l’air et de l’espace. Kao i svim prethodnim slučajevima, izvozni Rafal je tehnološki prilagođen sposobnostima i mogućnostima kupaca, pa će tako biti i u hrvatskom slučaju. Kako saznajemo, budući hrvatski jednosed Rafale nosiće oznaku EC (Eksport Croatia), dok će dvosedi imati oznaku DC (Dual Kroacia). Može se čuti da bi primopredaja prvih 6 Rafala u Francuskoj bila obavljena od jula do decembra 2023. godine, a drugih 6 od novembra do aprila 2025. godine.
Prema optimističkim planovima, let prvih 6 bi se dogodio u prvoj polovini 2024. godine. Prelaznu prekvalifikaciju hrvatskih pilota obavljaće privatni, civilni instruktori Daso avijacije (a ne vojni instruktori francuskog ratnog vazduhoplovstva) na jugu Francuske, u vojnoj bazi u Istreu, udaljenoj oko 60 kilometara od Marseja. Poređenja radi, prilikom ugovaranja poslova sa Izraelcima, naši piloti su trebali da prolaze preobuku u jedinicama izraelskog ratnog vazduhoplovstva, a ne u radionicama Israel Aerospace Industries.
Što se tiče obuke tehničara HRZ-a, ona se organizuje u Daso pogonima u Merignacu. Upućeni nam kažu da je već došlo do ozbiljnih kadrovskih problema. Naime, ispostavilo se da uopšte nemamo dovoljno tehničara za prekvalifikaciju, pa su Francuzi već nervozni, a glavobolja zapovednika HRZ-a sve je veća. Niko se i ne bavi velikim problemima smeštaja, koji pokazuju da je nakon što je država ustupila tri četvrtine terena vojne baze na Plesu francuskom koncesionaru obližnjeg aerodroma „Dr. Franjo Tuđman“, na ostatku Plesa bukvalno nema fizičkog mjesta za smeštaj Rafala, uključujući i nemogućnost uspostavljanja sigurnosnih perimetara oko baze. Jedina baza koja bi mogla komotno da primi svih 12 Rafala, uz sve mere obezbeđenja oko nje, je vazdušna baza u Puli. Samo u Puli moguća je izgradnja svih objekata i instalacija za održavanje i kvalitetno korišćenje Rafala.
Iako je danas zapuštena i za revitalizaciju su potrebni milioni evra, treba reći da je ova baza izgrađena po NATO standardima još u bivšoj SFRJ. Međutim, u Ministarstvu odbrane se prave da to ne postoji. Baza u Udbini? Ništa. Prema rečima upućenih, tamošnja pista je kratka, loše izgrađena i ima preveliki nagib od čak sedam stepeni. Francuzima smo već uplatili prvu ratu od 2,3 milijarde kuna unapred. Nad projektom se polako nadvio oblak pun nedoumica, a odgovorni u Ministarstvu odbrane igraju bunker.
Kurir.rs/24sata.hr
