Deca koja su preživela paklenu “Oluju”: Ispovest srpskih sportista o zločinačkom progonu iz Krajine

Na današnji dan obeležava se 28. godišnjica progona Srba iz Republike Srpske Krajine tokom hrvatske zločinačke operacije “Oluja”, koja je počela je 4. avgusta 1995. ofanzivom hrvatske vojske i policije i jedinica Hrvatskog veća odbrane na područja Banije, Korduna, Like i severne Dalmacije, odnosno na Republiku Srpsku Krajinu.

Dan kasnije, 5. avgusta, hrvatska vojska je ušla u gotovo napušten Knin i istakla hrvatsku zastavu, dok su kolone izbeglica u automobilima, kamionima, na traktorima i drugim poljoprivrednim vozilima ulazile u Srbiju i BiH.

Po podacima Dokumentaciono informacionog centra Veritas, tokom zločinačke akcije “Oluja” ubijeno je 1.869 Srba, od kojih su 1.220 bili civili.

Oko tri četvrtine stradalih bilo je starije od 60 godina, a među žrtvama je 551 žena, što, kako su naveli u Veritasu, predstavlja jedan od “crnih rekorda građanskog rata ’90-tih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije”.

Proterano je više od 220.000 Srba, a podaci o broju nestalih kreću se od 745 osoba do 1.183.

Mnogobrojne poznate ličnosti, među kojima je mnoštvo sportista, našle su se među očajnim izbeglicama koje su gledale da izvuku živu glavu ispod hrvatskih granata, metaka, bombi i noževa.

I danas se sećaju najcrnjih dana u životima i oproštaja od zavičaja, iz kog su zauvek proterani.

Aleks Marić

“Deda mi je ubijen početkom “Oluje” u kući u Sonkoviću kod Šibenika. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su tek poslednjeg dana novembra 2012. iz zajedničke grobnice na lokaciji Sveta Mara kod Šibenika zajedno sa posmrtnim ostacima još 31 osobe. Nijedan rat ne može da se zaboravi ili da se pređe preko toga. Nedajbože nikom da doživi ono što je moj narod doživeo, da deli sudbinu moje porodice, rodbine, prijatelja… Jako me ljuti kada neki misle da je to bila šetnja Srba kroz neku šumu. Kao da se ništa nije dogodilo, a Hrvati, kao i svetski mediji, zaboravljaju koliko je hiljada Srba prognano sa ognjišta ili, još gore, koliko ih je ubijeno. Kao da su Srbi najgori na svetu, kao da smo mi sami krivi za sve što nam se dogodilo, a da protiv nas nije niko. Kao da nismo ljudi, da nemamo zemlju, poštovanje, veru, naciju, Srbiju”, rekao je poznati košarkaš.

Miloš Degenek

“Znam iz priča roditelja, babe i dede da smo devet dana išli traktorom. Tada smo imali samo hleb i mleko. Otac nikada posle “Oluje” nije otišao u Dalmaciju. Mene su dvojica deda odvela u Orlić kad sam imao deset godina. Kad sam otvorio vrata rodne kuće, počeo sam da plačem iako sam bio beba kad su me odneli odatle. Valjda se to oseti, sve ono što su mi roditelji pričali, kako smo otišli, sve ono što sam video na snimcima, sve je probudilo emocije u meni. Znam da su neke priče krajiških Srba mnogo teže i bolnije od mojih jer ima ljudi koji su izgubili svoje najmilije. “Oluja” nikad ne sme da se zaboravi! Nikad! Treba da se sećamo, da je obeležavamo. Mi Srbi nikad ne smemo da odgajamo našu decu da mrze neki drugi narod. Mi to i ne radimo. Igram za Australiju, a za njenu reprezentaciju igraju katolici, muslimani, pravoslavci… Sjajno se slažem sa svima”, rekao je on.

Marta Drpa

“Imala sam šest godina i bila sam svesna da rat traje, bombardovanja nisu bila ništa novo za mene. Mama me je odvela u kupatilo jer je tamo najsigurnije, obukla mi farmerke, ljubičastu majicu i omiljene patike, zbog kojih sam tih dana bila sva bitna, pošto nisu imale pertle već čičak, a print Mikija Mausa na njima ostao mi je zauvek urezan u pamćenje. Majka mi je rekla: “Idemo u sklonište”, a ja sam mislila da će bombe prestati da padaju za koji sat i mi ćemo se vratiti u stan u centru Knina, iznad apoteke”, seća se ona.

“Nakon nekoliko sati u skloništu stigla je vest da je Knin pao, da moramo da bežimo iz grada, gde ko može… Moj otac, večiti patriota, koji je bio ranjen, na štakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer ko sme njega da istera iz njegove kuće i slično. Srećom, mama je bila pametnija. Ne sećam se koliko je trajao put, znam da mu nigde nije bilo kraja, sećam se kolone, vrućine, žeđi, staraca na traktorima, dece koja plaču. Sećam se da mi je konstantno bilo muka, da sam celim putem povraćala, a najveći problem mi je bio što sam povratila u bakinu kuhinjsku krpu jer baka je uvek bila pedantna žena. Mislila sam kako će me sigurno kazniti zbog tog mog nedela, nesvesna činjenice da mi zapravo idemo iz domova u nepoznato, da se nikad nećemo tamo vratiti, da smo preko noći sve izgubili. Imam prijatelje sa svih strana bivše Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo žao naroda. I našeg i vašeg i njihovog. Naroda. Bespovratno uništenih domova, uništenih generacija, onih preživelih koji nikad više posle rata nisu zapravo živeli. Zato ne želim da se ovaj zločin zaboravi. Jer bojim se, ako se zaboravi – desiće se opet”, upozorila je ona.

Milan Borjan

“Živeo sam preko puta stadiona Dinara. Preskočim zidić i eto me na terenu. Moj otac je bio golman, pa sam i ja krenuo njegovim stopama. Ali mislim da sam ga nadmašio. Posle smo morali da izbegnemo u Beograd. Deda me je odveo na trening Radničkog. Tamo sam postao golman. Živeo sam u blokovima, opasan kraj. Ko zna kako bih se proveo u životu da nisam otišao u Kanadu. Živeo sam u Bloku 64, u kojem je bilo mnogo žestokih momaka u to vreme. Sećam se da je moja porodica predala dokumenta za Kanadu, Zimbabve, Ameriku i Australiju. Otac je izabrao Kanadu”, rekao je golman.

Predrag Šuput

“Da mi je neko devedesetih rekao da ću u budućnosti igrati u zagrebačkoj Cedeviti, rekao bih da nema šanse da se to desi. Ali, eto, vidiš šta ti je život… Idu dani, sve se zaboravlja. Nisam hteo da razmišljam o tome što sam izbegao iz Like i nisam promenio veru. Meni majka živi u Korenici, tu mi je i brat. A opet, od rata je prošlo 20 godina. Ako smo ljudi, moramo da praštamo. Pobornik sam teze da narod na ovim prostorima mora da živi zajedno. Nekako je to normalno jer su i u Srbiji i u Hrvatskoj isti problemi. Narod je nezaposlen, razmišlja samo kako da preživi”, kaže on.

Podsetimo i da je supruga Nikole Jokića takođe preživela pakao “Oluje” iako je bila samo beba. Malo ljudi zna da je Natalija dete iz izbegličke kolone, odnosno da je sa svojim roditeljima kao beba bila primorana da pobegne iz Krajine. U javnost je nedavno isplivala stara naslovna strana iz 1995. godine, na kojoj se nalazi slika očajne majke sa bebom u naručju.

b92

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

twelve + five =