Na ovoj plaži u Beogradu UBIJALI su kupače, a deca se MASOVNO DAVILA: Čim uđu u vodu na NIŠANU su, a evo zašto danas ne postoji

Na novobeogradskoj strani Save, pored mesta gde je podignut Most kralja Aleksandra popularno je postalo kupatilo „Nica“ sa svojom peščanom plažom. Ta će plaža preživeti Drugi svetski rat, kada su tuda patrolirale zloglasne ustaške straže, jer je taj deo Beograda Hitler 1941. poklonio državi NDH. Straže su bile u funkciji “obezbeđivanja” spoljnog “prstena” logora na Sajmištu gde su ubijene desetine hiljada ljudi tokom okupacije.

Oni su često pucali na beogradske kupače sa druge strane reke! Čak i na one na Dunavu kod Kule Nebojša. Bilo je žrtava pa se, uz sveopštu mizeriju okupacije, sve ređe ulazilo u vodu i odmicalo od obale, jer su plivači bili u dometu metaka iz pušaka ovih zlikovaca

“Nica” je bila jedina beogradska plaža od 1945. kad su ukinuta privatna kupatila, i radila je sve do 1967. godine kada je zbog ogromnog broja davljenika, posebno dece, gradonačelnik Branko Pešić naredio da se prekopa bagerima, a kupanje nastavi na novoformiranoj plaži Ade Ciganlije ili izgrađenim bazenima.

Postojalo je još kupatila, što na Savi, što na Dunavu: „Trninić“, „Železničar“, „Dubrovnik“, „Šangaj“, „Mon Plezir“ i druga.

Tridesetih godina prošlog veka, na plažama su se održavali i izbori za Mis. Pojedina kupatila organizovala su takmičenje za najlepšu devojku.

Potom se među izabranim devojkama birala najlepša na obali reke, kao Mis „Dunav“ i Mis „Save“, da bi konačno bila proglašena „Mis Plaže“.

Interesantan oglas u štampi

Interesantan je oglas, objavljivan u štampi 1924. godine kojim se reklamira obnovljena plaža „Zdravlje“, sa svojih 520 kabina I i II kao i 260 kabina III klase. Naglašava se da su „kabine za dame izričito udešene“. Raspolagala je sa motornim lađicama, kao i sa 30 čamaca i sandolina „za šetnju“ koje su se mogle iznajmiti.

Plaža je bila otvorena od pet sati ujutru do devet sati uveče.

Još krajem 19. i početkom 20. veka išlo se na Savu, sve kroz kapidžike, iz dvorišta u dvorište, čak od Slavije. Polazilo se rano ujutro, dok još sunce „ne upekne“. Nosile su se korpe pune hrane i sedelo se na obali ceo dan. Pravog plivanja i nije bilo, bar ne za žene, ali rashlađivanja jeste. Žene su se kupale za sebe, a muškarci odvojeno.

Posle Prvog svetskog rata, od 1919. godine, odlazak na plažu, kupanje, plivanje i drugi sportovi na vodi dobijaju na popularnosti.

Zemun, koji je tada postao deo iste države, dobio je svoju plažu. Na Velikom ratnom ostrvu, koje je tada bilo poznatije kao Vojno ostrvo, počeli su da koriste peščani sprud koji bi se formirao tokom letnjih meseci.

Do plaže se dolazilo brodićem, a svoj procvat je doživela posle 1929. kada su na njoj kupatila uredila dvojica zemunskih preduzetnika.

Konstantin Kenig je svoj deo plaže nazvao Lido a Vasa Klevernić, inače berberin, je dao ime Lapad svom delu po uzoru na popularne plaže pored Venecije i Dubrovnika. Kasnije je Lido preuzelo primat, pa je taj naziv ostao do danas.

Odlasku na plažu su se radovali svi, mladi, odrasli, a ponajviše deca. Zato se u kućama gde ima dece, od jutra stvarala nervoza, jer su mališani s nestrpljenjem očekivali da se krene put plaže. I dok su se oni bezbrižno igrali u pesku, trčkarali između opruženih kupača i po ceo dan brčkali u plićaku, njihove majke nisu brinule da će „izgoreti“.

Koliko pocrniš, toliko si zaštićen od prehlade

Naprotiv, tada se verovalo da što se više pocrni tokom leta, to imaš veću zaštitu od prehlade i gripa tokom zime.

Beograđani su svoje uređene plaže i kupališta zvali jednostavno kupatila. U periodu između dva svetska rata postojalo ih je više i uglavnom se znalo koji profil posetilaca dolazi na koje kupatilo.

Đačko kupatilo, izgrađeno u leto 1920. godine na inicijativu „Zajednice doma i škole“, nalazilo se na obali Dunava, otprilike tamo gde su danas teniski tereni „Novak“ i bilo je omiljeno okupljalište mladih.

Ličilo je na sva ostala kupatila, jer je imalo drvene kabine za presvlačenje, česme sa tekućom pijaćom vodom, tuševe i ograđeni drveni splav sa bazenima za kupanje. Omladina je na plaži igrala fudbal, kuglala se ili vozila u čamcima koji su se mogli iznajmiti. Pored njih su bile postavljene radnje u kojima su se spremale i prodavale krofne i mladi kukuruz.

Porodični ljudi su se uglavnom okupljali na Opštinskom kupatilu kod „Šest topola“ koje se nalazilo pored istoimenog restorana, gde se danas nalazi pomalo zapušteno priobalje Beogradskog sajma. Ovo kupatilo je moglo dnevno da primi i do 1000 kupača. Do „Šest topola“ se dolazilo tramvajem „trojka“, a nizvodno od njega su se nalazila još kupatila „Smiljevo“ i „Signal“.

U neposrednoj blizini „Šest topola“, nalazilo se i jedno od najuređenijih, kupatilo Bob kluba, oko koga se okupljala beogradska elita.

Na njemu nikada nije bilo velike gužve. Beogradski mondeni su više dolazili da budu viđeni i da „prošetaju“ najnovije a la pidžama komplete, kupaće kostime, šešire, suncobrane i slično. U vodu se retko ulazilo, a kamoli skakalo, da se ne bi pokvarila frizura ili šminka.

Ta idila biće zauvek surovo prekinuta 6. aprila 1941 napadom nemačkih nacista na zemlju, i nikada neće biti nastavljena u sličnom obimu. Plaže su definitivno zamenili bazeni, a tek izgradnjom nasipa sa Čukarice do Ade Ciganlije 1966. godine, Beograd definitivno dobija svoje “more”.

blic

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

15 − 1 =