Poređenja sa nekim prošlim krizama i propastima berzi nisu primerena – jer, pandemija korona-virusa baca svet u neviđenu recesiju. Svaka prognoza je nezahvalna, jedino je jasno da će biti gadno.
Obzirom na vesti iz ekonomije, mnogi već smatraju da bi kriza izazvana pandemijom korona-virusa mogla biti još veća od sloma berzi i privrede 1929. godine. Pad akcija je već nadmašio i krizu koju je izazvao bankrot finansijke kuće Lehman Brothers 2008.
Nurijel Rubini, istaknuti ekonomista i bivši savetnik američkog predsednika Klintona, u listu Gardijan piše da nikada u istoriji nismo videli ovo što se sada zbiva:
“Velika depresija” 1929. je počela slomom na Vol stritu, ali posledice su se postepeno širile po svetu više od tri godine. I 2008. se tek polako videlo u kojoj meri se svet novca upustio u vratolomne poduhvate. U oba slučaja je bilo vremena da se stvore mere i instrumenti s kojima bi ekonomija ipak još donekle mogla da funkcioniše.
Ali u ovoj krizi koju je izazvala pandemija nije reč o tri godine, nego o tri sedmice u kojima se čini da je ekonomija potpuno stala. Dovoljno je izaći na ulicu – ako je to uopšte dozvoljeno – pa da se vidi ono što još pre par meseci nismo mogli ni da zamislimo: čitav ekonomski život je praktično sveden tek na opskrbu osnovnim namirnicama.
I pre nego što su ulice postale sablasno puste, i dok virus još nije bio ni u najavi, vodeći nemački ekonomisti su procenili da sigurno srljamo u recesiju.
Ali još uvek niko ne može reći koliko će duboko ekonomija pasti – i koliko će to stanje dugo trajati. Jer za razliku od udarca 1929, ovo je sličnije plimskom talasu koji se valja preko čitave planete i ne nazire se kraj nevoljama.
U ekonomiji obično svaki pad znači pripremu za sledeći rast. No Rubini u svom tekstu nagađa da krivulja rasta neće biti oblika slova „V“ ili „U“, ne misli ni da će biti „L“ – nego jednostavno „I“. Prema dole – i ništa više.
On smatra da je došao trenutak za države i njihovu podršku: samo centralne banke su dovoljno moćne da krenu u takvu spasilačku akciju. Nemci govore o sipanju para “iz helikoptera”, niotkuda. Tako bi se pomoglo firmama koje inače dobro posluju, ali im preti bankrot. I nemačka vlada obećava da zbog korona-krize neće biti zatvaranja pogona, ali u kompanijama širom sveta se širi osećaj potpune bespomoćnosti.
Evropska centralna banka je već najavila program dimenzija preko jednog biliona evra, slično najavljuje i američki predsednik Tramp. Tamo je i stopa nezaposlenosti doslovce eksplodirala preko noći na preko 20 odsto.
No ima ekonomista koji ne misle da su intervencije centralnih banaka rešenje svih problema: one su redom još odavno spustile svoje referentne kamatne stope sve do nule, a i masovni otkup državnih obveznica u Evropi čak i pre korona-virusa nije doneo očekivani brzi ekonomski oporavak u čitavom nizu država zone evra. Među njima je i Italija, i nema nikakve sumnje da se tamo sad moraju preduzimati obuhvatne fiskalne mere.
Ali trenutno zapravo nije problem novac: novac je tu jer građani i nemaju gde da ga potroše – čak i ako čitav stan napune testeninom i toalet-papirom. Osnovni problem je drugi prastari zakon ekonomije: brzina kojom se novac okreće. Dok su pogoni pusti, brodovi prazni i usidreni, avioni parkirani, okreće se zaista samo oko onog najosnovnijeg.
Sve su to elementi ekonomske računice kakve još nikad nismo videli. Hoće li ta poplava novca onda izazvati inflaciju? Ili će firme masovno morati u stečaj i nezaposlenost će biti tolika da će novac postati još vredniji nego što je danas?
O ovoj krizi će se sasvim sigurno učiti u ekonomskim školama i na fakultetima. Šta će pisati u tim udžbenicima? Na žalost, tu je svaka ekonomska prognoza pouzdana kao gledanje u talog kafe.
Kurir
