Veliki broj građana pije vodu iz česme, dok drugi za nju moraju da izdvoje 100 milijardi dolara godišnje. Međutim, flaširana voda nije obavezno i zdravija.
Svi oni koji plaćaju ovaj nezamenljiv napitak veruju da vredi dati novac za flaširanu vodu jer je zdravija i podložnija testiranju, međutim, u većini slučajeva greše.
Za većinu Amerikanaca čaša vode iz česme i čaša flaširane vode su praktično identične, kada je reč o njihovom zdravlju i kvalitetu. U nekim slučajevima javni izvori mogu biti i zdraviji jer se češće testiraju.
Ipak, postoje izuzetci, kao na primer ljudi koji žive u blizini privatnih bunara, koji ne uživaju isto rigorozno testiranje kao voda iz javnih izvora.
Pravljenje flaširane vode takođe je obiman i resursno težak proces. Kao i drugi izvori plastike, materijal u flaširanoj vodi se proizvodi od nuspojava sirove nafte. Za razliku od drugih plastičnih materijala koji se ponovo koriste tokom svog života, plastične bočice se obično koriste jednom, a zatim se odlažu. Zanimljivo je i da više vode ide u stvaranje bočice nego dela koji čini njen sadržaj. Nedavna studija iz Međunarodne asocijacije za flaširana vodu je utvrdila je da preduzeća severnoameričkih kompanija koriste 1,39 litara vode kako bi napravile jedan litar flaširanih stvari. I baš zbog ovoga treba da razmislite dva puta sledeći put kada krenete da kupite flaširanu vodu.
A šta sve niste znali o svojoj vodi za piće?
Prvi dokumentovani slučaj flaširane vode je ona koja se prodala u Bostonu 1760-ih, kada je kompanija Jackson’s Spa nasula u flašu i prodala mineralnu vodu za “terapeutske” svrhe.
Svake godine ljudi popiju oko 10 odsto više flaširane vode, ali Amerikanci troše više pakovanja vode u celini nego ljudi u svakoj drugoj zemlji u svetu, pored Kine. Po glavi stanovnika, SAD se nalaze na šestom mestu.
Tako Amerikanci popiju više flaširane vode, 12,8 milijardi galona ili 39 galona po osobi, nego mleka ili piva.
“Flaširana voda je efikasno preoblikovala tržište pića”, rekao je Michael C. Bellas, predsednik i izvršni direktor Beverage Marketinga.
Međutim, ovo piće i nije tako jeftino. Sa prosečnom cenom od 1,22 dolara po galonu, troši se 300 puta više na flaširanu vodu nego što bi se potrošilo da se ona pije sa česme. Međutim, kako najavljuju, taj broj bi moga biti još i veći.
“Soda kompanije” su svesne koliko je zapravo vedan biznis sa flaširanom vodom, pa tako Koka-Kola i Pepsiko ulažu u flaširanu vodu. Pepsi je nedavno kupio Super Bovl kako bi debitovao sa vrhunskim brendom na novom tržištu “Lifevtr”.
Međutim, istraživanja pokazuju da za veći Amerikanaca, voda iz flašice se ne razlikuje mnogo i ne smatraju je boljom od vode iz česme.
Zapravo, nedavni izveštaj je pokazao da većina flaširane vode zapravo potiče iz slavine, ali se može dalje testirati i obrađivati.
Kada je reč o testiranju, to se češće čini sa cisternom vode nego sa flaširanom vodom, a odgovornost za ta istraživanja je na Agenciji za zaštitu potrošača.
Rezultati mnogo zavise i od mesta gde živimo. Prema novom zakonu u Americi, svako ima pravo da dobije godišnji izveštaj o kvalitetu vode za piće ili izveštaj o poverenju potrošača koji detaljno opisuje odakle vaša voda dolazi i šta je u njoj.
Međutim, svi koji žive u jednom od 15 miliona (uglavnom ruralnih) američkih domaćinstava, koja piju vodu iz privatnog bunara, odgovornost za kvalitet se brebacuje na samog vlasnika kuće.
“Vlasnik kuće je odgovoran za održavanje sigurnosti svoje vode”, navodi agencija EPA na svojoj veb stranici.
Istraživanja sugerišu da voda iz mnogih ovih bunara i nije bezbedna za piće. Naima,voda je ispravna u samo 13 odsto ovih bunara, pokazuje istraživanje iz 2011. godine. Voda je sadržala najmanje jedan element, npr arsenik ili uran, u koncentraciji koja je prevazišla nacionalne smernice.
A tome flaširana voda upravo duguje zahvalnost, jer je 63 odsto Amerikanaca zabrinuto zagađenjem vode, pa se odlučuje da kupuje flaširanu.
