Zbog visoke stope inflacije opada kupovna moć ljudi u Nemačkoj.
A to je povezano sa snažnim rastom cena energije i prehrambenih namirnica.
Da li je konačno na pomolu prekid tog negativnog trenda?
Znatan rast cena, naročito hrane i energije, teško je pogodio potrošače u Nemačkoj. Stopa inflacije je u protekloj godini iznosila 7,9 posto, ali plate u proseku nisu rasle tim tempom. Rezultat tog trenda je pad kupovne moći.
U međuvremenu se nazire poboljšanje situacije. Tokom septembra ove godine je stopa inflacije znatno opala. Istovremeno su u mnogim branšama sklopljeni novi kolektivni ugovori, s većim platama.
Po podacima koji su za sada na raspolaganju, prosečne plate definisane kolektivnim ugovorom u Nemačkoj u ovoj su godini rasle za 5,6 odsto, kaže profesor Torsten Šulten iz Instituta za ekonomiju i društvene nauke (WSI) u Diseldorfu. Institut je blizak sindikatima.
“Plus-minus nula”
Kod očekivane stope inflacije od oko šest odsto za tekuću godinu, to bi za zaposlene značilo „plus-minus nula”, kaže Šulten. A to znači da bi potrošači u 2023., po prvi put u poslednje dve godine, izbegli dodatni pad kupovne moći.
Ali i sam pojam “kupovna moć” je stvar za sebe, jer može imati i različito značenje, u zavisnosti od situacije u kojoj se koristi.
Cene u Nemačkoj su se udvostručile od ujedinjenja 1990.
U protekle 32 godine, od 1991. do 2023, evro je (čisto matematički gledano, jer je devedesetih još uvek postojala nemačka marka) izgubio oko polovine svoje vrednosti (49 odsto).
Podatak na prvi pogled može biti šokantan, ali treba imati na umu da je Evropska centralna banka imala cilj da drži godišnju inflaciju na nivou od dva odsto. Sličan cilj je pre toga imala Nemačka centralna banka za nemačku marku. Dakle, za 32 godine je cilj Centralne banke – realizovan.
A kako rastu plate?
U istom tom razdoblju nisu rasle samo cene, već i plate. Čak su rasle puno većim tempom nego cene. Kod prosečnih plata je u te 32 godine zabeležen porast od 121 odsto, a kod cena 94 odsto. Dakle, ne bi bilo pogrešno reći da je radnim ljudima danas znatno bolje, i to uprkos padu kupovne moći.
Ako pod zaposlenima podrazumevamo osobe koje rade puno radno vreme i koji primaju barem prosečnu platu. Torsten Šulten kaže: „Već u devedesetim godinama prošlog veka, a onda posebno u prvoj deceniji ovog veka, snažno su porasle razlike između pojedinih grupa plata.” Šulten napominje kako su radnici zaposleni u prosperitetnim industrijskim branšama zabeležili vrlo dobar realni rast plata, ali i dodaje: „Brojni zaposleni u klasičnim branšama u kojima se isplaćuju niske plate, zabeležili su znatno manji rast primanja, a delom su se suočili i sa znatnim padom realnih plata.” A to znači pad kupovne moći.
Uvođenje minimalne plate u Nemačkoj 2014. je bio samo rezultat tog razvoja. Po definiciji Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), pod pojmom „niska plata” podrazumevaju se primanja koja su niža od dve trećine prosečne bruto plate u zemlji.
Veliki sektor niskih plata
U Nemačkoj se brzo povećao sektor niskih plata. U njemu radi svaki peti zaposleni, dakle 20 odsto radnika. To je jedan od najvećih sektora niskih plata u Evropi, nešto veći je samo u Bugarskoj, Poljskoj i u baltičkim državama. Što se tiče proseka Evropske unije, sektor niskih plata iznosi 15 odsto. U skandinavskim zemljama, u Francuskoj ili Italiji on je čak manji od deset odsto.
U poređenju sa drugim evropskim zemljama Nemačka se ne kotira najbolje ni po procentu zaposlenih koji su obuhvaćeni nekim kolektivnim ugovorm, koje sindikati sklapaju s udruženjima poslodavaca. „U Nemačkoj tarifni ugovori važe samo za svakog drugog zaposlenog “, kaže Torsten Šulten. „U skandinavskim zemljama je i preko 90 odsto radnika vezano kolektivnim ugovorima. Čak i u mnogim zapadnoevropskim zemljama oni važe za najmanje 80 odsto zaposlenih”.
Šta planira savezna vlada?
U proseku su plate koje se isplaćuju na temelju kolektivnog ugovora 15 do 20 odsto veće nego plate koje se za istu ili sličnu delatnost isplaćuju u preduzećima bez tarifnih ugovora, napominje Šulten. Poređenje s evropskim komšijama osim toga pokazuje: „Što je veći stepen prisutnosti kolektivnih ugovora u nekoj zemlji, to je manji sektor niskih plata.”
Firme se doduše ne mogu prisiliti na sklapanje kolektivnog ugovora, odnosno ne mogu se naterati da se priključe uslovima iz tarifnih ugovora neke branše. Amazon na primer već godinama odbija takve zahteve.
Nemačka vlada planira usvajanje zakona kojim bi se „nagrađivala” ona preduzeća koja se obavežu na poštovanje kolektivnog ugovora. Tim je zakonom predviđeno da se državni poslovi dodeljuju samo onim firmama koje su uključene u sistem tarifnih ugovora. Slična pravila već postoje u nekim nemačkim pokrajinama.
Profesor Šulten iz Instituta za ekonomiju i društvene nauke, osim toga predlaže da država svoj položaj, odnosno moć, iskoristi i na području industrijske politike. Na primer kada država milionima ili milijardama evra poreskih obveznika pokušava da privuče investitore u Nemačku. Firme kao što su proizvođač električnih automobila Tesla, ili proizvođač čipova – Intel.
„Svi ti ekonomski podsticaji, svi ti milioni koje mi dajemo Intelu i drugima, zašto ih mi zapravo nekome dajemo a da pritom to ne povezujemo sa poštovanjem određenih socijalnih kriterijuma?”, pita se Šulten.
b92
