Kao da Denver Nagetsi još uvek ne shvataju – Nikola Jokić je taj. On je njihov Majkl Džordan, Kobi Brajant, Lebron Džejms, Kevin Durent – zvezda koju čekaju pola veka.
Aleks Ingliš nije bio taj, Džordž Mekginis nije bio taj, Dikembe Mutombo nije bio taj, Mahmud Abdul-Rauf nije bio taj, Antonio Mekdajs nije bio taj, na kraju, ni Karmelo Entoni nije bio taj. U poslednjoj eri nije uspelo sa Kenetom Faridom, koji se “ugasio” nakon što je dobio 50 miliona dolara. Vreme je za eru Nikole Jokića.
Izgleda da su Denver Nagetsi uplašeni da ne naprave istu grešku i sa Jokićem, pa oklevaju da prihvate činjenicu da je Srbin njihov “Iks-faktor” za blistavu budućnost. Naravno, da se mora sumnjati u to da momak koji je do pre samo nekoliko godina igrao tamo neku regionalnu ligu na “prokletom” Balkanu, te bio zavisan od koka-kole, može da nosi taj šampionski gen.
Ali, zar Nikola Jokić u samo dve i “kusur” NBA sezone nije pokazao da je materijal za “superstara”? Za samo dve sezone je od eksperimenta sa 41. pozicije na draftu postao ne samo neizostavan deo rotacije, ne samo startni centar, nego nosilac igre ekipe koja ima veliki plej-of potencijal.
Srbin je tek na početku svoje NBA karijere, a već izaziva strahopoštovanje kod rivala, već je igrač koji je sposoban da ubacio 40 poena u Medison Skver Gardenu i nosi tim do pobede nad šampionom. A još je daleko od nivoa igre koji je sposoban da dostigne.
Ova sezona je, bez sumnje, prelomna tačka na njegovom putu ka “superstar” klasi. Dobija konstantnih 30 minuta po meču, ali trener Majk Meloun i dalje nije siguran kako na pravi način da ga iskoristi. To umnogome utiče na Jokićeve povremene oscilacije, pa je i dalje na proseku od prošle sezone od oko 16 poena, 10 skokova i 4-5 asistencija po utakmici. Jokić je u tim segmentima lider tima, ali je daleko od onoga što može i mora.
Počeo je sezonu stidljivo, sa 7+12+7 na premijeri, pa ostao bez poena za 30 minuta prtiv Kingsa u drugom meču, da bi već u sledećem ubacio 29. Te nedelje je bio na proseku od oko 20 poena i 15 skokova, ubacio 28 u MSG, a onda je opet krenuo rolerkoster. Osam, pa 19, pa opet osam, tako i sa asistencijama (5, 0, 2, 10, 2, 5, 9, 1…), a onda eksplozija sa 41+12 protiv Bruklin Netsa.
Jasno je, ovaj momak može da dominira poput Lebrona Džejmsa, Džejmsa Hardena, Rasela Vestbruka, Kevina Durenta, iako je centar, ali mu fali još “nešto”. Vrlo brzo posle tih 41 gledali smo prosečnog Jokića sa po šest, sedam poena i mizernim procentima šuta, a onda se povredio.
Usledila je dvonedeljna pauza koja kao da je preporodila Srbina. Otkako se vratio na parket, Jokić nije “pao” ispod 13 poena, na proseku je od skoro 20, i to u mečevima sa Oklahoma Sitijem, Portlandom, Golden Stejtom, Minesotom… Jokić konačno radi ono što se očekivalo od njega od starta sezone, suvereno nosi napad svog tima, konstantno je agresivan sa loptom u rukama i to donosi rezultate.
Međutim, vidljivo je i to da je Jokić i dalje daleko od pravog balansa u svojoj igri, balansa koji razdvaja superstarove i “obične” igrače. Jokić se ove sezone ustalio kao dominantni skakač svog tima, kontroliše “obruč” na oba dela terena, ali, za razliku od novembra kada je bio skoro na proseku od 15 uhvaćenih lopti po meču, od povratka na parket je samo jednom imao više od 10.
Naravno, ne treba zaboraviti da je Jokić pauzirao zbog povrede skočnog zgloba, strah od nove povrede je i dalje prisutan, pa je jasno i zašto je za nijansu manje agresivan u borbi za loptu. Takođe, Jokić je i dalje prvi asistent ekipe, praktično ima ulogu plejmejkera, dok je Meloun “gurnuo” Mareja na poziciju čistog šutera, ali je za razliku od početka sezone pronašao bolju formulu u balansiranju tog razigravanja i napada na koš, što i donosi rezultate njegovom timu.
Da je na pravom putu najbolje je pokazao duel sa Portlandom sredinom decembra. Posle dva okršaja sa Jusufom Nurkićem za zaborav, konačno je uspeo da probije tu mentalnu blokadu u duelima sa bivšim saigračem i pokaže zašto su Nagetsi izabrali njega, a ne “Bosansku zver” kao nosioca igre. U direktnom duelu je potpuno “oduvao” centra Blejzersa i sa tih 27 poena uz devet skokova i šest asistencija bio Nikola “Superstar” Jokić kakav svi očekujemo da postane.
Ključ njegovog uspona ka tom nivou ipak nisu ni poeni, ni skokovi, ni asistencije. Ključ je odbrana. Jasno je da je Jokić daleko od dominantnog defanzivca poput Rudija Gobera, ali je vidljivo i da je upravo taj segment igre ono na čemu je prethodnih meseci posebno radio i i dalje radi. Kao centar, posebno ključni igrač tima, Jokić mora biti u odbrani jednako dominantan kao i u napadu. Samo sa tim će biti ono što smatramo da može postati, a da to Nagetsi još ne vide, njihov Majkl Džordan, Kobi Brajant, Lebron Džejms, Kevin Durent. Njihovo oružje za osvajanje prstena. Njihova legenda.
Trener Nagetsa Meloun se u ovoj sezoni našao u pomalo nezgodnoj situaciji jer je s jedne strane doveo sjajno pojačanje u vidu Pola Milsapa, ali s druge, to je vratilo Jokića i izgradnju defanzivne koncepcije Nagetsa na početak. Milsap je taj tip igrača koji je bio potreban za “zatvaranje” rupa koje su nastajale u Jokićevoj odbrani, ali to nije rešenje.
Jokić je nova generacija centra, ali u telu igrača “stare škole”. Visok je, pokretljiv, sjajno “čita” igru, ali jednostavno nema ono što je potrebno da isprati savremene “četvorke” poput Drejmonda Grina, Blejka Grifina, pa i pomenutog Milsapa, a još manje za eksplozivne bekove.
Rivali ga lako “preskaču” na perimetru, suviše je lak “zalogaj” za pik-en-rol akcije protivnika. Zbog toga nisu iznenađenje česte situacije u kojima bekovi protivnika postižu bez problema po 25, 30, pa i 40, čak skoro 50 poena protiv Nagetsa, kao što su činili Džimi Batler, Rasel Vestbruk, Viktor Oladipo, Džru Holidej u poslednje vreme.
Otkako se Jokić vratio na parket posle povrede, Melon to pokušava da reši kombinacijom sa Mejsonom Plamlijem u reketu. U toj situaciji, Jokića forsira kao “četvorku” u napadu, što očigledno donosi rezultat, dok je u odbrani zadužen za centre, a Plamli za krila, što je takođe, za sada, produkvitno. Nagetsi su protiv Blejzersa, Voriorsa i Džeza u proseku primali samo 83 poena, u seriji od tri pobede, uz apsolutnu dominaciju u skoku.
Jokić je ove sezone znatno brži u odbrani u odnosu na prethodnu, nije to preteran napredak, ali svaki delić sekunde može predstavljati razliku između blokade i neuspeha. Jokić je ubrzao i svoje ruke, češće krade lopte, pa je očigledno da je odbrana segment na kojem najviše radi u poslednje vreme i gde i sam vidi prostor za bitan napredak.
Ukoliko nastavi u tom ritmu, a posebno ako taj progres ubrza, a istovremeno dodatno razvije i svoj ofanzivni arsenal, gde ove sezone radi na šutu sa distance, mogli bismo ubrzo da imamo Srbina kao jednog od najboljih NBA igrača.
U svakom slučaju, vreme Jokićeve dominacije tek dolazi. Potrebno je samo strpljenje, ipak će on u februaru napuniti tek 23 godine. A Srbija je dobila vrhunskog igrača za narednih desetak godina.
