U proteklih nekoliko godina više studija se bavilo temom osmočasovnog radnog vremena za koje se ispostavilo da jednostavno ne funkcioniše. Rezultati svih ovih studija su pokazali da dužina trajanja radnog vremena nema nikakve veze sa tim koliko ste efikasni i produktivni. Pa, odakle je došla ideja o osmočasovnom radnom vremenu?
Kampanju je pokrenuo socijalni reformator Robert Oven 1810. godine u vreme kada su fabrike radile 24 sata, a radnici su često radili od 10 do 15 sati. Tada je Oven izmsilio slogan „Osam sati rada, osam sati odmora, osam sati spavanja“, a 1926. godine više od veka kasnije kompanija Ford Motor postala je prva koja je uvela trajanje smene od osam sati i udvostručila platu zaposlenih.
Danas, osmočasnovno radno vreme je definitivno zastareli koncept.
Istraživač ciklusa sna Natanijel Klejtman otkrio je nešto što se zove „osnovni cikuls odmaranja“ shvativši da naša tela funkcionišu na devedesetominutnom periodu u toku noći između dubokog i laganog sna. To se isto dešava i u toku dana, naša viša i niža budnost se smenjuje u istom periodu zbog čega nam je potrebno više pauza kako bismo bili produktivni.
Dr Trevis Brejderi predložio je sledeću alternativu: idealan odnos rada i odmora bio bi 52 minuta rada i 17 minuta odmora. Ljudi koji su ovako održavali ovaj balans imali su zavidan nivo fokusiranosti na posao.
Švedska je takođe eksperimentisala sa smenama od šest sati u jednom domu za stare. Prvi izveštaji su potvrdili da su medicinske sestre bile srećnije, imale su više energije i bile su produktivnije. Čim su se vratili na staro, sestre su se žalile na umor i iscrpljenost.
Novinar Oven Džones je predložio da se radi četiri dana nedeljno, a njegov kolega iz Gardijana zastupa ideju od radnom danu od četiri sata.
Iako još uvek nije postignut konsenzus o dužini trajanja smene, jedno je sigurno: to nije osam sati dnevno.
