Specifičnosti odnosa supružnika bez potomstva. Kada ljudi ne mogu da imaju decu, sasvim je prirodno da će na snagu stupiti odbrambeni mehanizmi kojim će uspeti sebi da objasne da je bolje što je tako.
Kada su je pitali kako izgleda brak bez dece, Barbara Flečer, pisac, urednik i fotograf iz Toronta je odsečno odgovorila:
I rezultati studije koju je, među 5.000 parova, sproveo britanski Otvoreni univerzitet pokazali su da su supružnici bez naslednika zadovoljniji sobom i odnosom sa partnerom. Ispitanici su naveli da se osećaju voljenije i više ulažu u sam brak tako što često organizuju zajedničke izlaske i odvajaju više vremena za razgovor. Ali tu je i ona druga strana medalje – “etiketiranje” okoline, opaske da žive promašen život i osuđivanje da su manje vredni, ali i osećaj usamljenosti, naročito u kasnijem dobu, kada više nemaju fokus na posao i karijeru. Tako zvuče predrasude o njima.
Ako izuzmemo supružnike koji iz zdravstvenih razloga ne mogu da postanu biološki roditelji i složimo se da oni koji to mogu, ali ne žele, imaju pravo da budu “krojači” svog života, hajde da vidimo koliko se brak bez dece zaista razlikuje od onog u kojem postoji naslednik, šta je to što ga možda čini lepšim ili težim, sa kakvim pritiscima se ljudi suočavaju… Do odgovora na ova pitanja pokušali smo da dođemo u razgovoru sa kliničkim psihologom i konstruktivističkim psihoterapeutom Leonorom Pavlicom.
* Šta je to što bi brakove bez dece u načelu moglo da razlikuje od onih sa decom?
– Ako je reč o reproduktivno zdravim jedinkama čiji je svestan izbor da nemaju dece, možemo konstatovati da njihov brak u svemu može da parira bračnoj zajednici sa decom, a u nekim slučajevima može biti opažen i kao poželjnija opcija. Partneri izjavljuju da imaju više vremena jedno za drugo i intenzivnije se posvećuju izgradnji odnosa. S druge strane, ako pričamo o brakovima u kojima dece nema iz zdravstvenih razloga, a ne odlukom supružnika, čini se da ovde mogu više da pate. Međutim, sreću se i u ovoj kategoriji oni koje ovakva situacija dodatno zbliži i koji su jedno drugome nezamenljiva podrška. Jedino pouzdano što se može zaključiti je da svaka opcija ima svoje dobre i loše strane i da život u njima može prilično da se razlikuje.
* Ako deca unose novu energiju u dom, sa svim lepotama i brigama, da li supružnici bez naslednika mogu više da se posvete sebi, više da ugađaju, fokusiraju se jedno na drugo?
– Koliko će se posvetiti jedno drugome, hoće li zadržati romantiku, koliko će snage uložiti u negovanje braka, zavisi u prvom redu od njih samih. Deca nisu prepreka na putu izgradnje kvalitetnog odnosa. Naprotiv, ona u izvesnom smislu mogu i da zbliže roditelje. Sve zavisi od toga koliko smo dobri “menadžeri” u zadovoljavanju sopstvenih potreba, koliko nam dobro ide organizacija, znamo li da napravimo listu prioriteta.
* Neki životni saputnici bez dece, ipak, tvrde da su u takvoj vrsti zajednice najsrećniji. Zašto im oni “drugi” ne veruju?
– Kada ljudi ne mogu da imaju decu, sasvim je prirodno da će na snagu stupiti odbrambeni mehanizmi kojim će uspeti sebi da objasne da je bolje što je tako. Nesvesno će tokom čitavog života tražiti dokaze da nisu uskraćeni time što nisu roditelji. Fokus će pomeriti na druge stvari, kao što je odnos sa supružnikom, izgradnja karijere i ostalo. Moguće je da će u kasnijim razdobljima provejavati i neka seta pri pomisli kako je život mogao izgledati da su imali dece. Ono što je, ipak, ovde najveća istina je to da ne možemo da znamo kako je imati nešto ako ga nikada nismo imali i da li bi uz to stvari mogle da budu bolje ili gore. Nijedna osoba ne može da tvrdi da bi na ličnom planu bila uspešnija ili da bi imala kvalitetniji odnos sa supružnikom da nisu imali dece i obrnuto – to što je neko zadovoljniji sobom i odnosom sa partnerom, a nema dece, ne znači da bi u tom pogledu bio manje zadovoljan da ih je imao.
* Ima i onih koji misle da je život bez dece promašen, pa često i sažaljevaju te supružnike. Koliko je takva “etiketa” psihološki teret i izvor stresa za njih, pogotovo ako žive u maloj sredini?
– Mislim da priličan broj ljudi na njih gleda sa sažaljenjem. Ovakav stav je, osim što je maliciozan, u osnovi i pogrešan. Imati decu bi trebalo da bude stvar izbora, kao i bilo šta drugo u životu. To što imamo reproduktivne organe nije nikakva garancija da ćemo imati i sve potrebne kapacitete da budemo dobri roditelji. Nažalost, preplavljeni smo primerima gde za neke ljude roditeljstvo nije bilo najbolja opcija. Treba biti pošten prema sebi i uhvatiti se ukoštac sa mnogobrojnim pitanjima koja roditeljstvo otvara. Ako decu pravimo isključivo nagonski, onda se ne ponašamo dovoljno zrelo i odgovorno. U pitanju su mala bića koja ne treba samo doneti na svet, već ih i osposobiti da u tom svetu opstanu i da im boravak tu prija. Poštujem odluku onih koji sebe ne vide u ulozi roditelja, da to i ne budu.
* Mišljenja su podeljena i po drugim osnovama, pa jedni tvrde da su ti brakovi stabilniji, a drugi da traju kraće. Kako vi to procenjujete?
– Vraćamo se na početak teme i red je da zaokružimo priču – brakovi umeju brzo da se raspadnu, sa decom ili bez njih, a isto tako umeju i dugo da potraju, nezavisno od toga ima li naslednika ili ne. Dolazak deteta u bračnu zajednicu je faza tranzicije koja zahteva određeno prilagođavanje. Takođe, saznanje da dece neće biti ili odluka da ih nemaju, takođe je prelazni period i traži vreme za adaptaciju. Koliko će uspešno ljudi prevazići ove faze i da li će se iz njih roditi kvalitetniji odnos među supružnicima, zavisi od karakteristika ličnosti. I još više od spremnosti da ulože trud i napor u pravcu izgradnje stabilnog odnosa.
KOMPENZACIJE DRUGIM ZADOVOLjSTVIMA
* Čime supružnici još kompenzuju izostanak zadovoljstva, obaveza i briga oko dece?
– Kompenzacije mogu biti mnogobrojne i raznolike, a praktično su ograničene količinom naše kreativnosti. Treba napomenuti i da su one, kao pokušaji zamene nekih želja drugima, psihološki zdravije od odlaska u malodušnost, samosažaljevanje i oplakivanje svoje sudbine. Izostanak potomstva ne bi trebalo da obesmisli nečiju egzistenciju i na sreću, dostupni su nam mnogi alternativni načini da se osetimo ostvarenim – posao, hobiji, druženja, pomaganje bližnjima, izlasci, kreativno izražavanje.
KARIJERA
* Koliko je tačno da su ovi životni partneri uspešniji na poslu i kvalitetnije organizuju slobodno vreme?
– Slobodno vreme, kao i vreme uopšte, relativna je kategorija. Imamo ga onoliko koliko smo sposobni da vladamo situacijom, napravimo jasne granice, planiramo. Čini se da mnogi ljudi imaju sve vreme ovog sveta – nemaju dece niti nekih nametnutih obaveza, pa opet neproduktivno troše vreme i nemaju uspešnije karijere. Ovde je važno istaći i da ljudi imaju različita stremljenja u životu i da nas ne ispunjavaju iste stvari. Za nekoga je dete ultimativni smisao, dokaz da posle nas ostaje nešto vredno. Za druge je prioritet lično se ostvariti kroz posao ili neke druge aktivnosti, pa im ostanak bez potomstva neće tako teško pasti kao onima iz prve grupe. Svako ima pravo izbora da svoj život osmisli onako kako mu najviše prija.
