Pod šećerom se podrazumevaju ugljeni hidrati, karakterističnog slatkog ukusa. Postoji nekoliko vrsta šećera.
Ugljeni hidrati su nam neophodni i predstavljaju primarni izvor energije za naš organizam i neophodni su nam pri raznim procesima – u imunom sistemu, plodnosti, zgrušavanju krvi, sprečavanju patogeneze (biološki proces nastanka i razvoja bolesti), a veoma su bitni u pravilnom razvoju organizma.
Šećer svakodnevno koristimo u ishrani, kao prirodni, kroz voće i neke vrste povrća, žitarice, mleko, ali se često koristi
i u prerađenim namirnicama od kojih to i ne očekujete, pošto nisu slatkiši – procesirano meso i hleb, razni sosovi, kečapi, gazirana pića i sokovi, slane grickalice i peciva, salatni prelivi, a najviše zbog toga što su namirnice u koje se
dodaje šećer zbog toga mnogo ukusnije.
A proizvodnja, trgovina i masovna upotreba šećera u 19. veku su izmenili tok istorije na nekoliko načina…
Iako nam je veoma potreban, problem je u tome što puno ljudi prekomerno unosi šećer, i to u najmanje zdravom obliku – prerađenom i najjednostavnijem.
Ovakva ishrana povećava šanse da obolimo od mnogobrojnih bolesti – preterana gojaznost, insulinska rezistencija, šećerna bolest (dijabetes), visok loš holesterol, visok pritisak, kao i preuranjenu smrt usled bolesti srca. Takođe i arterioskleroza, (nakupljanje naslaga na zidovima krvnog suda) koja dovodi do suženja krvnog suda, slabljenju zidova arterija i raznih komplikacija zbog toga, a među vodećim je uzročnicima smrti u zemljama u razvoju.
Naš organizam je namenjen da vari prirodni šećer, koji se nalazi u voću, povrću i celom zrnu žitarica, a koji je sastavljen od mnogo molekula prostog šećera povezanog u lance. Tako je priliv šećera u krv sporiji i ne podiže njegov nivo, pošto je potrebno više vremena da se ti lanci prostog šećera razgrade i uđu u krv.
Međutim kada konzumiramo prosti šećer, koji se najčešće i koristi svakodnevno kao saharoza (kombinacija glukoze i fruktoze), sav šećer uđe u krv odmah, podiže nivo šećera u krvi, a to često osetimo kao nalet energije. Tada se podiže nivo insulina u krvi, on brzo skladišti ovaj šećer u mišićima i jetri, da bi organizam koristio tu energiju kasnije.
Taj nagli skok šećera u krvi često nas čini letargičnim ali i veoma gladnim, pa jedemo više nego što nam je potrebno, a to je siguran put u gojaznost i bolesti koje ona uzrokuje.
Da bi se izbegle zdravstvene komplikacije i mnogobrojne bolesti koje su povezane sa povećanim unosom šećera, dnevna doza šećera koja je potrebna vašem organizmu je pet odsto od ukupne dnevne količine kalorija.
Prosečnom čoveku (u zavisnosti od pola, visine, težine, količine mišića, godina i načina života) koji ima umerenu fizičku aktivnost, dnevno je potrebno oko 2000 do 2500 kalorija, što znači da je preporučeno da dnevno unesete od 25 do 31 gram šećera, koji se dodat nalazi u raznim namirnicama.
Kako je porasla prekomerna upotreba šećera na svetskom nivou, a samim tim komplikacije i bolesti, biće izazov preokrenuti ovaj proces.
Jedan od načina da se smanji konzumiranje šećera je i uvođenje dodatnog poreza na šećer u proizvodima koje ga sadrže u većim količinama, a ne bi trebalo, kao što su razni gazirani napici, sokovi i energetska pića.
Naravno da ovo ne ide u prilog, na primer, proizvođačima sokova.
Meksiko je već uveo ovo dodatno oporezivanje, a Velika Britanija ga uvodi u aprilu ove, 2018. godine. U Kanadi su se odlučili za drugačiji pristup, koji bi trebalo da zaustavi oglašavanje i promociju dečije hrane sa malom nutritivnom vrednošću.
Kao primer navodimo pokrajinu Kvebek, koja je imala ovakav zakon o oglašavanju od 1980. godine, a danas ima najmanju stopu dečije gojaznosti u Kanadi.
Takođe, u pripremi je i plan za drugačije označavanje na pakovanjima hrane i pića. U standardnim spiskovima sadržaja neke namirnice ili pića, šećeri nisu zbirno prikazani, već pojedinačno, kao glukoza, fruktoza, kukuruzni sirup…
Tako ne znamo kolika je količina šećera u toj namirnici, što nas dovodi u zabludu da jedemo manje šećera.
