Šta je danas važnije u vezi – suština ili forma. Sve je više onih koji ne priznaju instituciju braka, iako veruju u pripadanje do kraja života, dok se istovremeno mnogi venčaju samo iz koristi ili bojazni od samoće.
Brak je preporučeno pismo, obično pogrešno adresirano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno – zapisao je Branislav Nušić u svom prepoznatljivom, komediografskom maniru. Dok njegove mudrosti žive večno, institucija zvana brak lagano umire. Sve je manje onih koji uopšte dobijaju preporučena pisma ili ga dobiju, ali ne žele da ga otvore. Podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da se svaki četvrti građanin Srbije nikada nije venčavao, a da u vanbračnoj zajednici živi oko četiri odsto stanovnika. Brak bez burme sve je popularniji, pa tvrdnja da je potpis u opštini prevaziđen postaje sve utemeljenija. S druge strane, istraživanja pokazuju da je ljubav izgubila trku sa interesom i strahom od samoće, pa mnogi odlaze pred oltar bez leptirića u stomaku, a sa kalkulacijom u glavi. Nekad je to materijalna računica, nekad želja za dobrim genetskim “materijalom” i branom od usamljenosti, a nekad brak dođe kao posledica društvene ili porodične presije. Zbog toga je pravo pitanje možda – šta je danas prevaziđeno i šta precenjeno – brak ili ljubav? Da li je zapravo prvo stradala nasušna potreba za snažnim emotivnim pripadanjem nekome, pa tek onda institucija formalnog pripadanja, ili obrnuto?
Željka Kurjački, psiholog i psihoterapeut, kaže da su oba termina i fenomena poljuljana.
– Stupanjem u brak danas se u odnosu dvoje ljudi ne menja ništa značajno, svakako ne onako kako je to ranije bilo – smatra sagovornica “Života plus”. – Ne postoje ona davnašnja ograničenja u ponašanju, ni privatnom ni javnom, koja su važila dok se par ne venča. U tom smislu, brak jeste drugačiji i možemo reći prevaziđen. S druge strane, potreba za ljubavlju nikada nije stradala, ali je na scenu stupio egocentrizam, strah da se ne bude povređen i ostavljen, da se ne ispadne naivan. Ljudi ostavljaju da ne bi bili ostavljeni ili unapred odustaju od potrage za srodnom dušom.
Samo da se ne bude sam
Bendžamin Franklin je govorio da dokle god ima brakova bez ljubavi, biće i ljubavi bez brakova. Dok neki parovi na društveni pritisak da se ljubavna veza ozvaniči odgovaraju revoltom, uz objašnjenje da je nepotrebno mešanje zakona i države u njihovu privatnost, sagovornica podseća da i dalje ima “zakletih” pristalica braka.
– A, oni na tu instituciju gledaju kao na nešto što upravo ojačava intimu i učvršćuje vezu time što je čini zvaničnom, formalnom – kaže Kurjački.
Studije evropskih naučnika pokazuju da istovremeno vlada “rat” između onih koji ne veruju u večnu ljubav, nazivajući je idealom utopista i onih koji za njom i dalje nasušno tragaju. Ko pobeđuje?
Čini se da je sve manje onih koji veruju u iskrenu ljubav i sve manje imaju hrabrosti da sa nekim budu istinski bliski, pokažu ranjivost i rizikuju da budu povređeni. Mislim da je to suštinski problem – smatra psiholog.
I možda je to zaista dovoljno jak razlog da se između mogućnosti da ih povredi onaj koga vole i onaj do koga im nije stalo, ali može da im “obezbedi” pristojan život, solidnu materijalnu egzistenciju i ostvarenje u ulozi roditelja, sve više ljudi se odlučuje za ovu drugu životnu opciju. Možda je to delimično objašnjenje slike stvarnosti u kojoj je sve više brakova bez ljubavi i ljubavi bez brakova.
– Danas imamo punu slobodu da ne budemo u nezadovoljavajućim i neispunjavajućim odnosima. Nikada nije bilo lakše biti sam. Imamo slobodu da svoj život ispunimo raznim sadržajima koji su nam važni, da se posvetimo dragim ljudima, hobijima, vrednostima koje su nam bitne. A ipak, postoji ogroman pritisak da se bude sa nekim ko je “dovoljno dobar”. Samo da se ne bude sam. Strah od toga da “nemamo nikog” i sve ono što zamišljamo da taj epitet nosi sa sobom, tera nas da živimo neiskreno, sa pola srca, uveravajući sebe da je to najbolje što možemo, da nečem boljem u životu ne možemo ni da se nadamo – tvrdi Željka.
A, kada se, dodaje, u jednom aspektu života na ovaj način “prodamo”, obično više ne možemo da budemo istinski posvećeni ni u drugim.
– Obično tada i drugi važni delovi naše ličnosti i druge naše životne vrednosti bivaju ućutkane, zanemarene, od samog sebe ismejane i omalovažene – opominje psiholog.
Strah od “pljačkanja” slobode
Oskar Vajld je zapisao da je brak međusobno pljačkanje slobode uz obostranu saučesničku saglasnost. Ali ne žele svi da budu “pljačkaši” niti “opljačkani”. Mnogi se baš toga čuvaju, pa se čini da je danas precenjena sloboda, a potcenjeno predavanje, pristajanje na kompromis, tolerisanje drugog.
Istraživanje naučnika sa Univerziteta Berkli je pokazalo da više od 60 odsto ljudi ne želi da trpi partnera koji mu uskraćuje slobodu i traži maksimalnu posvećenost. Na pitanje da li bi radije bili sa nekim ko ih ne guši, ali prema kome ne osećaju istinsku ljubav, ili sa onim koga vole, ali im je “naporan”, jer očekuje da sve dele udvoje, odgovorili su da radije biraju drugu opciju. Čak polovina je izjavila da nema nameru da bezuslovno pripada nekome niti želi da neko njima pripada bezuslovno.
Međutim, sagovornica smatra da su sve to izgovori samo onda kada nema prave ljubavi. A kada je ima, o tim terminima se ni ne razmišlja.
– Nepristajanje na kompromise, strah od gubljenja slobode, tolerancija, sve su to reči koje koristimo kada smo sa nekim ko nam je “dovoljno dobar” da ne budemo sami, sa nekim koga u stvari ne volimo dovoljno. Ne postoji gubitak slobode, ni kompromisi sa nekim ko je naša istinska srodna duša i najbolji drug u životu. U takvom odnosu želje i potrebe partnera su nam jednako važne kao i naše – objašnjava Željka.
ŠTA KAŽU “FORUMAŠI”?
LjUBAV bez braka ili brak bez ljubavi – tema je o kojoj se raspravlja i na internet-forumima.
* Danas je tradicionalni brak prevaziđen i bez smisla, jer su se uslovi života i odnosi među polovima drastično promenili u odnosu na pre dvadeset, trideset godina, kada je brak zaista imao smisao. Zato je možda bolje živeti sa onim koga voliš, a da ništa ne potpisuješ.
* Mislim da se brakovi u današnje vreme često raspadaju, jer ljudi nepromišljeno i površno ulaze u ozbiljnu vezu. Često, iako su svesni nepremostivih razlika, “na silu” žele da žive zajedno i uđu u brak, zbog straha od samoće ili zbog pritiska okruženja. Ne bih pristala na takav brak.
* Nismo u srednjem veku da živimo u braku gde nema ljubavi. Brak je ionako večita borba, a još ako nema emocija…
* Kada se brak sklapa iz interesa, što je u Srbiji slučaj jer devojke često biraju muškarce koji imaju para, neverstvo je zagarantovano. Međutim, one koje su se udale iz ljubavi, pre ili kasnije shvate da brak nije bajka, pa čovek ne može da bude pametan šta je bolje izabrati.
