STOP – dalje nema pruge, nema puta. Ispred našeg voza je crveno ofarbana greda i zeleni gustiš kroz koji proviruje gola stena. „Punta Ruinas“ piše na maloj baraci sa džipovima ispred. Oni najbolje savlađuju lakat-krivine, kažu dok se smeštamo u njih.
Odmah počinje uspon. Čini mi se da idemo uz samu ivicu, mislim da će svakog momenta točak skliznuti i zato još čvršće stežem šipku sedišta ispred. Oko nas je gusta džungla, bila bi neprohodna da je radnici svakodnevno ne krče. Penjemo se sve više, provalija ispod sve je dublja. Na jednoj krivini pogled mi skliznu na belu tačkicu u dnu zelenila – to je baraka od koje smo krenuli, zaključih i telo mi postade zategnuta struna, a šake dobiše ljubičastu boju.
I da sve bude dramatičnije – ispred, nasred uzanog planinskog puta izroni beli oblak u koji utonusmo kao u paperjasti tunel. Mrtva tišina i voštana boja svih u džipu odade i najhrabrije. Šta li je IZA – prav put ili opet… Ote se uzdah olakšanja kad izađosmo – pred nama je utabana zemlja i blaga visoravan…
Onog časa kad sam stala na ivicu zaravni, prizor o kojem sam nekad samo sanjala – zbrisao je strah, strepnju i umor. U neverici se pitam: da li sam to zbilja JA – tu na Andima, među kondorima što mi kruže nad glavom? JA, kojoj pred nogama leži grad jednog nestalog naroda neke druge civilizacije! Dišem teško, više od uzbuđenja nego od visinske razlike i – slušam priču o senima ljudi koji su nestali.
Hiljadu devetsto jedanaeste ugledni profesor jelskog univerziteta iz Amerike Hiram Bingam počinje da se bavi izučavanjem starih civilizacija. Pošto su ga najviše interesovale Inke, često je dolazio u ove krajeve, mešao se sa Indiosima koji su mu pričali o kamenom gradu duboko u prašumi. Posle dugog traganja, 1911, profesor Bingam je došao do epohalnog otkrića. Indiosi koji su čistili i krčili džunglu, na kečua jeziku su lokalitetu dali ime Maču Pikču, koje od tog trena postaje svetsko čudo….
Koračam uskom ulicom popločanom glatkim kamenom. Ispred, na suženom vrhu gromade oko koje samo kondori lete – jesu terasasta polja. Ko ih je napravio – čovek ili priroda? Gledam kroz „Tri prozora“, ispod je panorama Donjeg grada sa niskim kućama. Korak mi je otežan i disanje, moram da sednem na stepenice. Strme i glatke, napravljene su da bi se voda iz akvadukta (dugog dva km) spuštala preko njih i postepeno napajala polja. U mukloj tišini čujem šum; zapenušana reka Urubamba, prirodna ograda sa tri strane i greben sa četvrte, tutnji odozdo, iz zastrašujuće visokog kanjona.
U udubljenju jedne stene Gornjeg grada naučnici su pronašli 63 ženska skeleta. To su Kćeri Sunca, izabrane device, najlepše devojke živele su u odajama skrivene od muških pogleda. Smatralo se da su udate za Boga Sunca i ostajale mu verne doživotno…
Mnogo sam čula i videla, mislim dok se vraćamo onim istim putem sa lakat-krivinama. Ne gledam ni levo ni desno, ruke mi mirno leže na krilu, a u glavi kovitlac. Misli sevaju kao munje iznad napuštenog grada. Hiljadu pitanja, pretpostavki, nelogičnosti, fantazija, čak…
Izvor: Danas
