Jednostavno pitanje sa dva moguća odgovora koja neretko otkrivaju suštinu odnosa među partnerima i kvalitet same veze.
Stara šema glasi ovako. U prvim godinama zabavljanja, letovanja su zajednička. Zar ima nešto lepše od toga? Popularna kultura kao i kič ili pseudoumetnička produkcija krcati su scenama sa pet dominantnih elemenata: pučina, plaža, sunce koje zalazi, palme i zaljubljeni par u prisnom, romantičnom ili strastvenom kontaktu. Može li se tome nešto zameriti? Možda preterana slatkoća prizora. Ništa više. Modernost možda jeste gadljiva na preterane izlive nežnosti i patetiku, ali ne na bazične, univerzalne emocije. Uprkos svoj propagandi koja želi da je predstavi takvom.
Ključ savremenog prezira prema takvim prizorima je više pomodni glas za brzinu, efikasnost, hedonizam i usmerenost na sopstveno ja kao jedino smisleno ulaganje, nego istinski imunitet na stare vrednosti. Kada jedan od partnera odluči da kupi kartu za egzotičnu destinaciju samo za sebe taj gest se može pročitati na bezbroj načina. Kako će biti prihvaćen i shvaćen zavisi od nas samih. Pre ili kasnije stiže se na isto mesto – sve je u oku posmatrača. Kroz ono što partner ili partnerka vide u odluci svoje polovine da na letovanje ide sama alarmira se čitava istorija ličnosti – vaspitanje, zrelost, karakter, emancipacija, stečeni stavovi. Sve što je do tada ostvareno u toj vezi. Njen kvalitet. Njena težina i vrednost. Modernost je, što opet zavisi od sredine do sredine, možda najsporija po pitanju ženskih prava, od formalnih do životnih.
Zbog toga, svaka naizgled banalna želja detektuje profil sredine kojoj žena pripada, sken mentaliteta i zrelost partnera. Prezasićenje? Potreba za promenom? Hir? Dijapazon negativnih procena kreće se na toj skali. Pozitivne, nažalost uvek u manjini, idu u pravcu razumevanja potrebe druge osobe da promeni ambijent i dopusti sebi sadržaje koji nisu isključivo smešteni u okvire partnerskog odnosa. Muškarci bi to trebalo najbolje da znaju. Jer, niko se ne oseća opuštenije i slobodnije nego grupa muških prijatelja kada su daleko od obaveza, odgovornosti. I od žena.
Kamil Palja žene doživljava kao dominantan pol koji čak i kada ne izgleda tako ima vlast nad muškarcima koji su od njih zavisni. Oni koji se ne slažu sa takvom postavkom, ipak moraju da priznaju da pubertet jeste intermeco između dva sistema, dva poretka, primarne i stečene porodice. A svaki sistem, u određenoj meri, ograničava slobodu jer sa sobom donosi i odgovornost. Pripadnost grupi je olakšavajuća. Kao i među istomišljenicima. I jasno se ogleda u malim životnim ritualima. Retko koji muškarac odlazi na utakmice u ženskom društvu. Ženama smeta prisustvo partnera kada organizuju svoja druženja. Opšta mesta potvrđuju razlike koje vladaju među polovima i koje održavaju neophodnu dinamiku. I nisu smetnja? Zašto bi onda letovanje bez partnera predstavljalo problem?
Ukoliko se po strani ostave prevaziđeni stavovi koji ženama predviđaju manje slobode posebno kada postanu deo formalnog ili neformalnog partnerstva, ono što predstavlja hronični problem savremenih veza jeste nedostatak poverenja.
Iako večiti trn spoticanja u odnosima, jedan deo analitičara različitih provenijencija tvrdi da online epoha koja sa sobom donosi sveopštu dostupnost i poznanstva na klik, pojačava nesigurnost partnera.
Digitalizacija u sferi intimnih odnosa jeste promenila stvari. Najpreciznije rečeno, ubrzala ih je. Stari rituali upoznavanja, udvaranja, postepenog približavanja smenio je jezik emotikona koji govore više od hiljadu reči. Dostupno je sve i dostupan je svako, samo ako to želi. Fizicke barijere su poništene.
Preterana potreba za samoćom ili odsustvom partnera, mimo svih sumnji, može biti znak zasićenja vezom ili bilo kog drugog nezadovoljstva njome.
Ko odlučuje o tome šta je prava mera? Osoba sama, kada svoje prohteve uporedi sa načinom na koji je oduvek funkcionisala. I u najboljim vezama nesklad u temperamentima, odnosno životnim stilovima, može biti razlog da partneri koji su u svemu ostalom odgovarajući jedno drugome, ipak putuju odvojeno. Na koncu konca, sasvim je ljudska potreba da se nekada zbriše na put samostalno, jer nijedan simbiotički odnos nikada u finalu nije bio uspešan. Živeći u vezama koje su sami izabrali, ni muškarci ni žene ne prestaju da žive i izvan njih. I ne bi smeli ni da probaju tako nešto. Partnerstvo je jedan deo ljudskih identiteta. Kada postanu jedino što osoba može da kaže o sebi, problem je očigledan. Jer tada, u slučaju gubitka voljene osobe, samačko letovanje postaje opozit i zadovoljstvu i uživanju. Kao i svakodnevica u celini. Čak i tim, tako omraženim, starim vremenima fraza dok nas smrt ne rastavi ima metaforičko značenje i tiče se osećaja pripadnosti, a ne fizičke vezanosti. Takvo pripadanje sa osećanjima nema nikakve veze.
