Propagiraju se instant veze, brza rešenja, a sve je popularnije ne biti blizak.
Izgubila se, a neophodna je. Možemo da živimo bez nje, ali pitanje je kako. Lako je izgubimo, teško vratimo. Njeno veličanstvo – vera u ljubav.
Statistika nam ne ide na ruku. Svaki četvrti, pa i treći brak završi se razvodom. Pitanje je i šta drži one koji opstanu – da li navika, kredit ili ljubav? Dok ne nađemo princa treba da, po istraživanjima, poljubimo 12 žaba. Pa nije ni čudo onda da smo vrata sa natpisom “ja u ljubav verujem” zauvek zatvorili.
BEZNAČAJNI SEKS
Da današnje vreme ne ide u prilog veri u ljubav, slaže se i psiholog Anđelija Simić. Kako primećuje sagovornica “Života plus”, propagiraju se instant veze, brza rešenja, potkrepljuje se međusobno upoređivanje i takmičenje po pitanju materijalnog, pa nešto što ne ide u prilog mentalnom zdravlju postaje sve više standard i norma.
Tako je sve popularnije ne biti blizak, imati tzv. otvorene veze ili čak i brakove, propagira se da je svako zamenljiv i sa rokom trajanja. Iako se to ne šalje nekada kao jasna i otvorena poruka, sve više se provlači kao suptilna, subliminalna poruka. U takvom okruženju ne cveta ljubav, već emocije i porivi sabotirajućeg i destruktivnog karaktera, dakle, bes, mržnja, zavist, očaj, nezdravo rivalstvo i večno nezadovoljstvo. Što je najgore od svega, propagiranje ovoga ne vodi u sreću i blagostanje, već naprotiv, produbljuje jaz lične praznine, koju svako od nas već prirodno ima, a treba da nauči da je svede na najmanju moguću meru i osmisli, a ne da je povećava i obesmišljava sebe i svoje postojanje. Vera u ljubav je važna i zbog toga što čoveka kao biće razdvaja od pukih materijalnih stvari koje su prolazne, dok je ljubav apstraktna kategorija, ali ipak večna i neprolazna. Čovek koji ne veruje u ljubav je čovek koji funkcioniše samo u stanju surovo racionalnog odraslog i kome nedostaje životnog entuzijazma i elana – ističe Simićeva.
Reklo bi se da je put bez vere u ljubav siguran. Možda malo pust, ali bez bola, povreda, patnje. To je, ipak, pogrešan utisak, upozorava naša sagovornica ističući da gubitak vere u ljubav samo prividno čuva od razočaranja, jer on i zatvara šanse da se ljubav desi.
– Najčešće ljudi ovde upadnu u tzv. samoispunjavajuće proročanstvo. Kreću sa premisom da ljubav ne postoji i onda i odbijaju potencijalne šanse ili kreiraju situacije tako da ovo svoje uverenje i dokažu, i onda zaista ili ostanu sami, ili se razočaraju ili izgube veru u ljubav. Usled toga, predaju se beznačajnom seksu, koga eksploatišu do krajnjih granica, ili napornom radu, produbljujući svoje razočaranje i dospevajući u jedno istrošeno stanje praznine. Jedini način da testirate da li ljubav postoji jeste da verujete drugom i da rizikujete – ističe Simićeva.
BAZA U DETINjSTVU
Još jedna zabluda je vezivanje ljubavi za određenu osobu. Jer kad nas ona izda, srušiće se cela kuća koju smo tako brižljivo gradili.
– Za današnje ljude je važno da razdvoje ljubav od objekta ljubavi. Ljudi često kažu da su razočarani u ljubav, a zapravo pod tim misle da su razočarani u neku osobu ili u to kako im je ona predstavila ljubav. Vera u ljubav, kao i vera u humanost i čoveka je zdrava i treba da postoji, a ljude ispred nas treba da posmatramo onakve kakvi jesu. Ne da ih idealizujemo, već da svakog čoveka posmatramo kao individuu za sebe – kaže psiholog.
Vera u ljubav nema veze sa brojem ožiljaka na srcu. Neko će imati sreću da mu prva ljubav bude i poslednja i da je na tom putu ništa ne pokvari, pocepa, uništi. Neko će je izgubiti nakon samo jednog razočaranja, neko neće ni posle pet. Da li ćemo brzo ili sporo gubiti veru u ljubav, primećuje naša sagovornica, zavisi pre svega od toga kako smo bili voljeni u svojoj primarnoj porodici, gde se zapravo formirala baza kako ljubav dajemo, kako je primamo i šta uopšte za nas ta reč znači.
– Ako je baza dobra, ako smo sigurno vezani, onda sporije gubimo ili uopšte ne gubimo veru u ljubav. Naravno da se to poljulja ako smo imali burne, nestabilne veze ili partnere, ali suštinski ostaje. S druge strane, ako nismo bili voljeni u detinjstvu, ako su nam slate dvosmislene poruke, ako smo učeni manipulativnoj ljubavi, onda ćemo tako i koračati kroz život. Takođe, osobe koje su prošle kroz traumatska iskustva ili osobe koje imaju nizak prag tolerancije, sklonije su da izgube veru u ljubav – kaže Simićeva.
Kad veru izgubimo, treba da radimo na tome da je vratimo što nije nemoguće, ali ni lako. Valja promeniti perspektivu. Biti čak i surov prema sebi. I zavoleti sebe uprkos svim manama.
– Jedini način da se povrati vera u ljubav jeste prvo da se čovek okrene sam sebi, da pogleda unutar sebe, iskreno, ko je on. Zatim kada to pogleda, da bude spreman da radi na sebi i unapređuje se, ali da prihvati i zavoli sebe. Takav onda može da krene u spoljašnji svet i prepusti se drugoj osobi. Neka osobu preko puta sebe gleda kao na jedinstvenu osobu, kojoj će dati vremena da se pokaže, a ljubavi da se razvije. Ima jedna lepa izreka geštalt psihologije:
Ja radim svoje, a ti svoje,
Ja nisam na ovom svetu da bih zadovoljio tvoja očekivanja,
Ti nisi na ovom svetu da bi zadovoljio moja,
Ja sam ja, a ti si ti,
Ako se slučajno sretnemo biće divno,
A ako ne – šta se tu može.
Od roditeljske do prijateljske
Naša sagovornica podseća da je čovek socijalno biće. U hijerarhiji ljudskih potreba i motiva prvo se nalaze fizološke potrebe, zatim potrebe za sigurnošću, pa onda potreba za ljubavlju, poštovanjem i na kraju potreba za samoaktualizacijom.
– Šta ovo znači? Znači da bi čovek mogao da ostvari svoju ličnost i svoje potencijale i realizuje se u ovom svetu u punoj formi, potrebno je da voli i bude voljen. Da bismo mogli da unapređujemo sebe i da bismo mogli da osmišljavamo ovaj život, ljubav je neophodna da postoji. Psihologija je nauka o duši, a duši čoveka je potrebna ljubav, bliskost i pažnja od drugog ljudskog bića. Naravno, postoji mnogo oblika ljubavi i u životu ne moramo imati u svakom trenutku sve vrste ljubavi, i roditeljsku, i partnersku, prijateljsku. Skloni smo da obesmislimo život ako nemamo partnersku ljubav, a da potcenimo druge vrste ljubavi – primećuje psiholog Anđelija Simić.
