Čini mi se da je Hans Magnus Encensberger elaborirao taj fenomen: zašto svi vole Mađarsku? Ja znam zašto je ja volim, samo sad ne mogu da vam kažem.
Sad se u provod ide u Dubai, nekad se ludovalo za Budimpeštom. Sad da krenem da pričam anegdote sa svih tih gastronomsko-muzičkih i ponekog poslovnog putovanja, bilo bi mi malo deset nastavaka.
Putovali smo jednom i “plavim vozom”, tad se Tito, iz razumljivih razloga, nije njime više koristio. “Plavi voz” bez Tita može da ispadne samo komedija. I bila je. Ama kakva komedija. Ali da se vratimo u sadašnjost: krenemo u Budimpeštu onog produženog februarskog vikenda, nasred prošlog meseca. Ovo pišem da svima bude od koristi: sve isplanirano do detalja, da ne dangubimo. Ali uvek postoji planer iznad planera.
Na graničnom prelazu Horgoš stajali smo u subotu, 15. februara, više od četiri sata. Nije izgledalo da je neka velika gužva. Ali mađarskim graničnim organima tako došlo. U neko doba među nas dopade trudna žena: imate li grisine ili tako nešto, kaže uzbuđena, pošla sam sa dvoje dece, ni sanjala nisam da ću ovoliko čekati, a oni ogladneli. I dok čekamo manje iz dokolice, više zbog više sile, počnemo da se bavimo monetarnom politikom. Nauk ćemo koristiti kad drugi put krenemo u Budimpeštu, ali preko Kelebije.
U graničnom toaletu mi izdaju račun na kome piše da se jedan evro računa kao 250 forinti. Dobro, mislim, da znamo kad god da stignemo u Budimpeštu. U Budimpešti, posle ću objasniti zašto, jedemo nobl u restoranu Gundel. Tamo nam evro računaju oko 300 forinti. U onoj poznatoj sentandrejskoj poslastičarnici, u kojoj su sve torte od istih kora, daju 275 forinti za evro. U nadaleko čuvenom Žerbou, koji više nije ni prineti onom iz vremena pre tranzicije, e, tu su u skladu sa visokom reputacijom najškrtiji: evro je 260 forinti. Malo smo zbrkani, tražimo monetarni izlaz u menjačnici: evro je 307 forinti. I sad, savet našeg putujućeg monetarnog saveta: ipak se preračunavajte sa briselskog na mađarski u Subotici.
Sad se kuva uz pomoć interneta, ali ja i dalje po svetu skupljam kuvare. Jedan od onih kojima se najviše ponosim jeste “Mali mađarski kuvar” Karolja Gundela na nemačkom jeziku, na kome je prvi put i štampan 1934. godine, a zatim 1984. sa “vremenu prilagođenim receptima” majstora čiji je restoran naravno 1949. godine nacionalizovan. Sačuvao je svoje ime do današnjeg dana, a sad čujem da su ga u vlasništvo povratili naslednici starog Gundela, oba sina su mu se takođe specijalizovala sa gastronomiju – visokoškolsku i muzejsku.
Ja izluđujem svoje goste sa telećim šniclama na Gundelov način, koje pre nego što gosti navale, izgledaju kao okićena pariska torta, a sami Gundeli se više ponose palačinkama. Evo vam na brzinu glavni recept: napravite 12 palačinki. Veče ranije u rum potopite 40 grama suvog grožđa i na rezance iseckanu kandiranu pomorandžu (orangeat). Onda krupno samleti 180 grama oraha, pa ih dodati u zagrejanu slatku pavlaku, sa 120 grama šećera i malo cimeta i onim suvim grožđem i kandiranom pomorandžom. Sve kuvati minut-dva uz dodavanje mrvice mleka. Ohladiti, tome dodati polovinu onog ruma u kom je stajalo suvo grožđe. Filovati palačinke ovim nadevom. Pre nego što se preliju sledećim sosom peći ih na buteru dok ne porumene. Sos: skuvati 0,25 litara mleka sa 30 grama šećera i vanilom i u to uz brzo mešanje dodati tri žumanca umućena sa 100 grama šećera i 50 grama kakaoa, malo brašna i hladnog mleka i 100 grama istopljene čokolade. Ohladiti i dodati mu sneg od tri belanca i drugu polovinu ruma. Preliti rumene palačinke.
