Probati jedno od vina iz vinograda u okolini Bordoa pravo je zadovoljstvo. Biti u ovom divnom francuskom gradu, za mnoge „biseru Akvitanije“, iskustvo je koje se pamti i koje se ne može opisati u nekoliko redova.
Jedno je sigurno, Bordo je jedno od onih mesta na koje moraš da se vratiš još jednom. Poseban utisak na mene ostavila je stara gradska luka koja je na listi Uneskove svetske kulturne baštine tek od 2007. godine. Ne znam samo šta im je toliko trebalo da uvide božanstvenu lepotu ovog mesta. I sami Francuzi ga doživljavaju kao prostor na kome se prepliću istorija i umetnost.
Recimo, šetnja gradskim parkom je nezaboravna. Nastao je 1746. godine. Tadašnji gradski oci rukovodeći se humanističkim idejama onoga vremena nastojali su da za svoje sugrađane osmisle prijatan javni prostor. Planove je osmislio Žak Anž Gabrijel. Park je oivičen gvozdenom ogradom na površini od oko četrnaest hektara.
Park je doživeo i neke izmene. Nije ga mimoišla ni slavna Revolucija. Revolucionarima se nije dopalo cveće, pa je ono uklonjeno. Sve je pretvoreno u travnjake. Odlučili su da sačuvaju samo velika stabla, a park je služio za službene ceremonije i za balove. Godine 1856. donesena je odluka o renoviranju. Izgrađena su dva mosta za pešake, a napravljen je engleski park. Kretanje po Bordou je inače veoma lako. Svako nalazi svoje mesto pod suncem: prolaznici, biciklisti, turisti.
Gradski autobusi i tramvaji voze na svakih nekoliko minuta. Lepše je međutim šetati, jer se peške najbolje i oslušne puls grada, naleti na nezaboravan prizor. Lepota, umetnost i istorija ovde su u skladu sa današnjim vremenom. Nije ni čudo da su se neki od velikih umetnika poput Franciska Goje zaljubili u ovaj grad. Ali to je već neka druga priča.
