Volim Kinu. U ovom vremenu sa toliko putnika i dalje ima puno predrasuda. Moja porodica je otišla u Peking sa suzama i sa suzama se posle četiri godine iz njega vratila.
I sada se sa posebnom nostalgijom setim tog aprila 1998. godine i mog prvog susreta sa hiljadama biciklista koji u savršenom redu prolaze Dongdaqiao ulicu.
Od mog hotela (Tjendžao) do poznatog Radničkog stadiona tekle su reke biciklista u oba pravca. Uglavnom u tišini, koju je remetio samo zvuk lanaca tih hiljada bicikli. A svaki lanac opet ima neki svoj, poseban zvuk. Što je kadar duži, to je zaključak sve bliži nekom posebnom poštovanju prema tom delu bicikla. Prašnjav, mastan, zapušten ili ganc nov, nije isto. Svaki ima neku svoju muziku. Muziku vlasnika, jer on je taj koji daje ritam…
I tako, ritam života se prenosi na lanac, a on otkucava tu tajanstvenu Morzeovu azbuku svakog pojedinačnog života. Prvo se uši načulje, a vremenom koža se naježi od te tajne, koja vam se polako otkriva. Život, čudo neviđeno. Sve odjednom postane lako, shvatiš da se treba prepustiti i živeti, živeti…
Ovde običan svet jede na ulici. Lako ćeš na svakom uglu da kupiš specijalni slatki žuti krompir, rezance (špagete), koji su odavde sa Markom Polom jednom davno krenuli put Evrope. Pirinač se podrazumeva, a o čaju i da ne pričamo. To je pravi mali traktat o umetnosti, ako krenemo u detalje vezane za pripremu i ispijanje čaja. Pa sad biraj – hoćeš li zeleni, crni ili od jasmina ili hrizanteme… Vrela voda se sipa iz posebne bakarne posude sa dugim vratom u šoljice sa ubačenim čajem. Malo pričekaš i onda uživaš. Jer u ispijanju čaja treba uživati kao i u životu uostalom.
Kada smo hteli da uživamo u prirodi, onda bi iz zagađenog Pekinga pobegli do svega dvadesetak km udaljenih brdašca, poznatih po imenu „Mirisni brežuljci“. To je prava mala oaza zelenila i vode, gde se u tišini može satima sedeti u hladu drveća i motriti na lokvanje. Kako smo 99,9 odsto sačinjeni od prošlog, jasno je da dok gledate insekte kako se spuštaju na mirnu površinu jezerca i ostavljaju koncentrične krugove, svako ponaosob vrti neki svoj film uspomena. Sevaju u glavi zapamćeni kadrovi pređenog života, a tišina i mir okolnog drveća daju prizoru katedralni ton.
S jeseni ovi brežuljci odjednom pocrvene. Gore brda od crvenih listova kineske smrdljike. Razlog je iznenadni mraz, koji odjednom preseče zadnje tragove leta i najavi dugu, hladnu i suvu zimu. Zeleni listovi preko noći dobiju divnu crvenu boju. Sa prijateljima šetamo poznatom stazom pored zelene pagode, odemo do dva najveća jezerca pa se vratimo do kuće duhova, kako su naša deca zvala jedan stari budistički hram, srušen za vreme gušenja Bokserskog ustanka. Ispod njega je jedno od najlepših mesta sa dva zapuštena ribnjaka. Leti tu žabe krekeću i povremeno skokom u ribnjak remete taj čudesni mir koji oko nas vlada, baš onako kako Bašo zapisa u svojem najpoznatijem haiku standardu. Da se vratim na početak, volim Kinu!
