“Bebo, zlato, dušo, maco, kuco, medo, mišu…” – samo su neki od nadimaka koje brojni parovi koriste u svakodnevnoj komunikaciji jedno s drugim. Evo šta na to kaže nauka.
Kad smo zaljubljeni, ništa nas ne čini srećnijim i sigurnijim nego osećaj da su naše intenzivne i pomalo opsesivne emocije uzvraćene istom merom. Upravo kroz ovakve male znakove pažnje obe strane imaju osećaj kako je njihova veza posebna, i da su bliži jedno drugom.
I iako se ljudima sa strane može činiti poprilično otrcano i bljutavo, zapravo postoji naučno objašnjenje tepanja i sličnih ponašanja, a njegova je osnova, piše site “Psychologytoday”, ni manje ni više nego neurohemijske prirode, i povezuje se sa prvim osećajima zadovoljstva i ispunjenja koje smo imali još u ranom detinjstvu.
Nauka to objašnjava na sledeći način: tepanjem i dečijim govorom se nesvesno vraćamo u detinjstvo, delimično iz razloga jer je romantična veza biohemijski struktuirana na isti način kao i naš prvi doživljaj ljubavi još u ranom detinjstvu – ljubav koju smo dobijali od naših roditelja.
Hemija u mozgu
Isti neurotransmiteri u mozgu su aktivni u oba scenarija, a za ovakve su emocije odgovorna tri hormona.
Dopamin je hormon koji u mozgu aktivira centar za nagrađivanje – iz tog razloga, baš kao što to rade majka i dete, parovi žele da provedu što više vremena zajedno. Lučenje dopamina u ovakvim situacijama nam daje pozitivna osećanja zadovoljstva, uzbuđenja, ushićenja, energiju i pojačan fokus i pažnju.
Fenilatilamin je odgovoran za fizičku ljubav među partnerima. U pitanju je “hemikalija ljubavi”, koja kod parova inducira ista ona euforična osećanja koje majka i dete imaju jedno prema drugome.
Oksitocin nazivaju i “ljubavnim lepkom”, hormonom koji spaja, i čini da se osećamo zaštićeno, sigurno i delimo duboka intimna osećanja s nekom osobom. U toku ranog života, luči se tokom dojenja, i razmjene fizičke nežnosti između dece i roditelja, poput ljubljenja i grljenja. U ljubavnim vezama, oksitocin se luči za vreme orgazma. Kad su majka i dete razdvojeni, oboje mogu da osete snažnu čežnju jedno za drugim, baš kao i partneri u ljubavnim vezama.
U detinjstvu, pojašnjavaju psiholozi, imamo univerzalnu potrebu da budemo bezuslovno prihvaćeni, a upravo su ljubavne veze mesta na kojima tražimo ponovnu potvrdu takvog stanja i identiteta ličnosti koju će neko voleti bezrezervno i prihvatati je bez ikakve kritike.
U vezi težimo ka tome da se ponovo osećamo voljeno i prihvaćeno kao nikad ranije, odnosno, kao nikad nakon detinjstva. I ovo se, dodaju psiholozi, ne odnosi samo na trenutni osećaj, nego i strah od toga da ćemo biti ostavljeni i napušteni – najveću noćnu moru svakog deteta.
Dakle, tepanje i dečiji govor mogu zvučati spontano, ali na jednom dubljem, podsvesnom nivou, radi se o nesvesnoj strategiji da osobu kojoj tepamo “ubedimo” u iste one emocije koje imamo prema njoj, tražeći potvrdu i odobravanje.
