Dok napuštam praznu skockanu obalu lala, gledam iz aviona kako gmižu trajakti po Lamanšu. Vreme kristalno sunčano, kao da idem na Karibe. Ostrvo jeste, ali ne Karipsko. Njeno veličanstvo Velika Britanija je u pitanju. Na ulasku u vazdušni prostor UK-a, odmah se pojavljuje zid oblaka koji stoji nad ostrvom tokom čitave godine. Reč sunce u njihovom rečniku gotovo da i ne postoji.
Stansted aerodrom, mada je sporedni, izgleda veliki. Sat i po do grada malim kombijem Easy Bus autoputem bez ikakvih problema. Mlada Čehinja za volanom sa desne strane vozi kombi kao Floyd. Istočni London kao da je razvaljen, sav u feredžama, ali kako prilaziš centru, polako se sve uređuje i lica su vidljiva.
Pet sati po podne. Centar grada je kao i svaka druga metropola. Iscrpljeni japiji sa opuštenim kravatama i rančevima prikačeni na iPhone kao da su na infuziji stoje kao sardine u metrou. Poslovne žene skockane od glave do kolena, ali na nogama nose New Balance patike koje su daleko udobnije od štikala posle celog dana šljakanja. Tablete za imunitet i ekstra snagu reklamiraju se na svakom ćošku u metrou. Propuštam već treći voz da bih izbegao gužvu, ali ne vredi. To je potpuno ludilo. Na kraju sam uleteo u legendarni Double Decker Bus i zajašio ga na drugom spratu kao slona u Tajlandu. Na kraju isto mu dođe, čak šta više: London je veća džungla.
Napokon sam se parkirao u naselju Mala Venecija. Zveknuo sam jedan udavljeni Fish and Chips u ulju i pivo Guiness za dobrodošlicu kod brata Arapa. Inače Muhamed servira hranu u onaj sivi papir iz koga sam, kad sam bio mali, jeo parizer sa svežim belim hlebom. Arap od prodaje Fish and Chipsa plaća rentu, a od Kebaba hrani porodicu. Ovde da bi živeo i preživeo moraš da imaš jedan posao, a živeo dva.
Sledeće jutro pravac Kensigton na kaficu. Kratka šetnja kroz Kensington Gardens da raširim zenice. Velika zelena skockana bašta puna je prelepih fontana i labudova. Inače ti labudovi su vlasništvo kraljice, a to znači da ako nekom padne na pamet da ih gađa vazdušnom puškom, isto ti dode da gađaš Kraljicu.
Ovaj grad je headquarters mozgova. Dok Tokio i Njujork spavaju, u Londonu se uveliko radi. Sve ide preko ostrva. Da ne uzimaju proviziju, pored nikakve proizvodnje osim fiša i čipsa, ovo ostrvo bilo bi gore od našeg Velikog ratnog ostrva. Sve to je zahvaljujući kraljici. Zanimljivo da je Engleska jedina zemlja na svetu gde je jedna te ista slika na svakoj novčanici, odnosno hteo ti ne hteo, „kraljica te gleda“.
London i Njujork su dosta slični. Ovde generacije i generacije leže na opasnom bogatstvu, a kamata samo radi. Dok imigranti šljakaju kao besni. Minimum dve nedelje treba da radiš za rentu, osim ako se nisi nakačio na socijalu. Seo sam na kaficu pored Harods tržnog centra, čiji je vlasnik otac pokojnog Dodija al Fajeda.
Uzimam english breakfast tea sa hladnim mlekom i english breakfast, što će reci: Jaja, kobasice, tanka slaninica, pečurke, paradajz, crni puding, tost itd. Posle ovog doručka stvarno mogu da šljakam dva posla. Nije kraljica slučajno izmislila ovakav doručak. Što se tiče mode, najbolje skockane ljude video sam ovde. Od najvećeg klošara, pa do gospodina. Dok žene što su starije, lepše se oblače.
Inače, zahvaljujući svetskoj krizi ulice su pune Italijana, Španaca, Francuza i Portugalaca koji rade sve i svašta. Naravno tu su najbolji radnici braća Poljaci, koji su okupirali ostrvo. Skandinavci i Nemci su ovde samo ako imaju neki poslovni dogovor ili studiraju. Ako vidiš navodno Engleza koji radi kao konj, a pri tome ima smešan akcenat, to mora da je Škot, Irac, Velšanin, Novo Zelanđanin ili Australijanac. Udaram zdravu šetnju Knightsbridge ulicom, gde žive najbogatiji ljudi sveta, pa sve do Buckingam Palace da vidim i to čudo. Kiša počinje. Vreme je ovde stvarno užasno.
Iako je izbor piva u Londonu neprikosnoven, odajem poštovanje najboljim ljudima na ostrvu, a to su su Irci. Uzimam pivo: Pint of Gines. Posle par Pintsa zna se: pravac kući. Legendarni crni taksi isključivo voze Englezi sa popucanim kapilarima na obrazima od silnog piva. Zastavica Čelzija ili Arsenala mora da visi oko retrovizora.
Želeo sam bolje da upoznam englesku kuhinju, ali njihovi specijaliteti su bez ukusa. Zato sam ceo boravak provodio sa jutarnjim dozom njihovog čaja i naravno – dnevnom dozom Ginisa.
