Vesna i Slaviša Gile Stanković iz Gadžinog Hana penzionerske dane provode radno, uzgajajući i prodajući povrće.
U svom kraju su poznati po tome što su kupcima omogućili da na njihovom imanju sami odaberu i uberu paradajz, krastavac i papriku.
Gile, kako ga svi u kraju zovu, rekao je za Agroklub da je na ideju da kod ulazne kapije postavi tablu “biraš i bereš sam” došao pre četiri godine i zadovoljan je time.
“To je moja ideja i moja reklama, pokazalo se kao odlična. Ljudi svraćaju i kupuju, dopada im se što mogu sami da odaberu povrće, a mi smo zadovoljni jer ne moramo da taj rod prevozimo do pijace”, objasnio je Stanković.
Plastenici kao iz kataloga
Supruga i on uzgajanjem povrća bave se 15 godina i već imaju stalne mušterije, kako na samom imanju tako i na pijaci u Gadžinom Hanu.
“Ljudi koji svraćaju do našeg i imanja da pokupuju šta im treba od povrća uglavnom su iz ovog našeg kraja, iz našeg Zaplanja. Najpre su to bili penzioneri, a sada ima i mlađih ljudi. Svrate ili kad pođu u selo ili kad se iz njega vraćaju.”
Ove godine, dodao je Stanković, imaju na imanju oko 1.000 strukova paradajza, 3.000 strukova paprike i oko 200 krastavaca.
“Rod paradajza nikada nije bio bolji. Plastenici su nam pre mesec dana bili kao iz kataloga. Pitali smo se kome ćemo da prodamo toliko paradajza, ali je sve ‘otišlo’. Sad već imamo manjak zrelog paradajza”, kazao je Stanković.
Količina i kvalitet roda zavise od posvećenosti poslu
Prema rečima sagovornika portala, za uspešnu prodaju, bitno je i pravilno odrediti cenu, odnosno bolje je opredeliti se za nižu cenu nego za višu i bacati neprodat rod.
“Cena se ovog leta kretala od 60 do 100 dinara. Najbolja cena je 60 dinara, kada je toliko, ljudi kupuju, a kada je 80 ili 100 dinara, kupe po paradajz ili dva.”
Istakao je da od cene zavisi prodaja, dok količina i kvalitet roda zavise delom od prirode, a mnogo više od posvećenosti poslu.
“Ljudi od nas kupe rasad, a onda kažu da nisu uspeli ništa da proizvedu. Ne može samo biljka da se stavi u zemlju i da se posle bere. Moraš da radiš s ljubavlju, sa merakom. Moraš da provodiš vreme sa biljkom, da joj se posvetiš”, objasnio je naš sagovornik.
Kazao je da tokom najvećeg dela godine u različitim poslovima na imanju provodi ceo dan, od ranog jutra, pa sve do mraka, dok je njegova supruga angažovana oko prodaje na pijaci.
“Od semenke do čupanja, radim sam i to bez hemije. Dok se radi rasad on se štiti, posle toga ništa. Uslovi za proizvodnju su super, imamo vodu za zalivanje, to je podzemna voda i ima je dovoljno, a kad ne oskudevate sa tim imate sve što vam treba.”
Nije teško ako se radi na savremen način
Prema njegovim rečima, gadžihanski kraj nije poznat po proizvodnji povrća, mada su njegova supruga i on primer da i u tom delu Srbije ljudi mogu da se ozbiljno bave povrtarstvom.
Vesna Stanković rekla je da proizvodnja povrća u plastenicima nije tako težak posao, ali ukoliko se radi na savremen način, kao što oni rade, uz sistem za navodnjavanje kap po kap. Isplati se, dodala je, ukoliko proizvođač sve radi sam i ne kupuje rasad.
Izvor: B92
